О борби за очување српског језика, Срби из Црне Горе би могли пуно да науче од муслимана из Фиера, на југозападу Албаније. Потичу из Санџака, одакле су се њихови преци доселили 1924. године, а већ пет година имају школу гдје своју дјецу уче српском језику, традицији и историји
Пише: Дејан Бешовић
У граду Фиеру, албанској Тоскани, пуној маслина и винограда, живи пет хиљада Срба, од који пар хиљада муслиманске вјероисповијести! Да, добро сте чули, Срби мулимани – тако се изјашњавају. И таквих има у више мјеста Албаније, посебно у Скадру, гдје је ријеч углавном о породицама поријеклом из Подгорице и њене околине. А ови у Фиеру су поријеклом из Санџака, доселили се на албанску обалу 1924. године.
Захваљујући задивљујућој храбрости и упорности породице Дуљевић, већ пету годину ради прва и једина српска основна школа у “земљи орлова”. За ову просветитељску мисију, домаћин Екрем Дуљевић, даровао је своју кућу. Преуредио је за потребе школе у којој данас пар стотина ђака сриче српску азбуку. Уче о српској историји и традицији.
Наставу за ученике од првог до четвртог разреда, изводе учитељи који долазе из Скадра и Тиране, а ангажовано је и шест возача који довозе ђаке из сусједних мјеста.
– Отац мога оца, оставио нам је аманет да сачувамо српски језик. Половином септембра 2010. године, када смо почели, био је то курс српског језика и требало је да га држимо у вријеме викенда. Интересовање је, међутим, било огромно и сада имамо прву основну школу са четири, а наредне школске године са пет разреда, коју похађа 213 ученика – прича Екрем Дуљевић, који је и предсједник “Јединства”, Удружења Срба у Албанији.
Нијесу баш сви у Рет Либофши, селу са око 420 српских кућа, на периферији Фиера, благонаклоно гледали на то што се у дворишту Дуљевића, пред улазним вратима школе, вијори српска застава. Најприје се кренуло са покушајем подмићивања родитеља да дјецу не шаљу у школу. Уцјењивани су и учитељи. Када то није уродило плодом, прешло се на отворене пријетње, чак и смрћу, члановима фамилије Дуљевић.
– Било је свакојаких притисака, од скидања српских симбола, заставе и табле школе, до пријетње смрћу мојој дјеци од припадника Црвено-црне алијансе. Били смо принуђени да током одржавања наставе, али и ноћу, држимо страже под оружјем – каже Екрем, и додаје да је сада ситуација неупоредиво боља захваљујући већем разумијевању албанске државе.
Домаћини објашњавају да су се у ове крајеве доселили прије скоро сто година из околине Новог Пазара, Сјенице и Тутина. Њихови преци су, у ствари, муслимани српског поријекла, чији се потомци данас изјашњавају као Срби и често дјеци дају српска имена. У цијелом округу Фиер има чак 2000 српских породица.
– Планирамо да подигнемо нову школску зграду. Урађен је пројекат и о свему смо обавестили нашу амбасаду. Очекујемо помоћ матичне државе – каже Дуљевић. – За сада нам је Београд помогао слањем дијела уџбеника, и стипендирањем пар десетина наших студената на београдском универзитету.
У лијепо уређеној учионици, окићеној српским заставама, први час почиње школском химном “Свети Сава”. Ученици показују свеске са обрађеним градивом исписане на српском језику, ћирилицом и латиницом, цртеже са изложбе. На часове, како рекоше, долазе с великом вољом, јер желе да што боље овладају српским језиком. Да стекну знања о историји и култури својих предака.
Наставник Козма Дима на табли исписује СРБИЈА ЈЕ НАША МАЈКА, а ђаци га прате и читају у глас.
Света Тројица у Рет Либофши
Село Рет Либофша је у општини Либофша, која припада области Фиер. Ова област је позната по античком граду Аполонија гдје је једно кратко вријеме боравио Цицерон, славни римски оратор. А на брду изнад села, налази се манастир Ардреница који је некад носио име Свете Тројице. Овај манастир је саграђен 1282. године. У њему се налази прелијепа фреска Светог Саве. Вјерује се да је у њему крунисан Ђорђ Кастриот Скендербег.
Данас у овај манастир, за сваки значајнији православни празник, долазе како муслимани српског поријекла из овог села, тако и Албанци православци из околних мјеста.
-Ми идемо и у цркву и у џамију – каже старина Исмет Дуљевић, који је поклонио ливаду на којој ће се градити нова српска школа. – Муслимани смо по вјери, али морамо да поштујемо и вјеру својих предака. Отац ми је у аманет оставио да чувамо српски језик и сјећање на Србију одакле смо дошли прије скоро 100 година. Тако ми дјеци дајемо и православна и муслиманска имена, па се моји синови зову: Исмет, Љубан, Голуб, Џевахир и Мирко.
