Пише: Љубиша Морачанин
Када је Прометеј украо боговима ватру и подарио је људима, научивши их претходно разним вјештинама и умијећима да би срећније живјели, расрђени громовник Зевс нареди да се на људе сруче разне невоље. Учинио је то на начин достојан божанске лукавости. Наложио је своме сину, богу ватре Хефесту, да од земље и воде створи биће које ће имати људски изглед и снагу, а глас и поглед сличан боговима. Хофест испуни очев налог и створи дјевојку неодољиве љепоте и лукавог и довитљивог ума. Дадоше јој име Пандора.
Када је Пандора отворила златну посуду да знатижељном и нестрпљивом Епиметеју (Прометејевом брату) покаже божанске дарове, из ње је излетјело мноштво зала и несрећа, размилевши се муњевитом брзином по цијелом свијету. Због своје улоге у Зевсовој освети људима, Пандора је касније постала симбол несреће уопште, а израз Пандорина кутија употребљава се и данас као сликовит израз за „извор сваког зла“ или „дар који узрокује невоље и несреће“.
Оно што је Пандора била за митски антички свијет, то је Миомир Мугоша био за Црну Гору, посебно Подгорицу. Мугијева кутија је пуна афера, скандала, лоповлука, пасјалука, кршења закона и основних норми цивилизацијског понашања. Политичку каријеру је започео као министар здравља, а највише времена је проводио у парламенту гдје је, упорно и редовно, добацивао опозиционим посланицима за говорницом, како би их ометао у излагању. Због тога га је посланик Српске радикалне странке, Аћим Вишњић, назвао „министром здравља и весеља“.
Слиједиле су бројне афере – „Дјечија болница“, „Монтефарм“, „Унифарм“, „продаја љекова из хуманитарне помоћи“, „пребацивање државног новца на приватне рачуне у иностранству“… Као и скандали од којих је највише пажње изазвала његова љубавна веза са новинарком Љиљаном Благојевић и никад до краја провјерени трач да је њен муж пуцао на њега, после чега се лијечио у Љубљани.
На почетку трећег миленијума се преселио у градоначелничку фотељу, али су му навике остале исте. Са градском имовином је радио шта је хтио, дијелио станове „шаком и капом“ својим пријатељима, увећавао своје ливаде на Марези, прекрајао урбанистички план града по свом ћефу, утрпавао зграде по парковима и другим за то непредвиђеним површинама…
Наставио је и са скандалима, од којих ће се посебно памтити онај сукоб са Жељком Ивановићем, директором „Вијести“, физички насртај на новинаре истог листа на Булевару Петра Цетињског док су сликали његов непрописно паркирани аутомобил, те забрана слијепој службеници Маријани Мугоши да са псом-водичем долази на своје радно мјесто.
Судове никад није „шљивио ни два посто“, ни када су пресуђивали да мора објавити листу „заслужних грађана“ којима је дао станове (а по званичном извјештају општинске комисије таквих је било 457), ни када су му поништавали нагодбом продато земљиште „Царинама“. Једноставно је био „држава у држави“, савремени кабадахија који је радио шта је хтио. Звали су га и „велики везир“, али и везири су поштовали неке норме, а он није баш никакве.
После три градоначелничка мандата, почетком 2015. године одлази у Словенију, као амбасадор, што би била брука за сваку земљу сем за Црну Гору, јер његови говори, манири и поступци, све су само не дипломатски. Али, јасно је било сваком, да је шеф режима, Мило Ђукановић, само желио да га склони из свог дворишта.
Но, није га заборавило Тужилаштво, иако му је требало 15 година да процесуира очигледно кршење закона и бјелодану вишемилионску пљачку у случају „Царине“, упркос упорним кривичним пријавама МАНС-а и појединих опозиционих одборника. Случај „Базар“ и многи други, остаће да чека руку правде до промјене овог криминализованог и корумпираног режима, а мало ко вјерује да ће до тада наш анти-јунак бити правично осуђен и по тужби која је овјерена ових дана. Ако Светозару Маровићу гледају „кроз прсте“, зашто не би и Миомиру Мугоши. Света су макар привремено хапсили, а Мугија нијесу.
„Знате ли ви које су моје заслуге за ову државу и овај град!“ – подвикнуо је приликом саслушавања у Тужилаштву. Не знам шта су му на то рекли тужиоци, али знамо сви које су му „заслуге“ – систематски притисак на запослене у здравству, касније у општини, да се гласа ДПС, по систему „штапа и шаргарепе“. Оставио нам је урбанинистички девастиран град, без пет обећаних базена, али са бетонским стубићима, популарним „мугићима“, као највећим дометом његове архитектонске културе.
Хоће ли се, коначно, на овогодишњим локалним изборима, појавити неки „Прометеј“ да својом пламеном буктињом уништи „Пандорине дарове“ и спаси Подгоричане од давне казне коју су им изрекли режимски „зли богови“? Јер, сва зла која су изашла из Мугошине „Пандорине кутије“ и данас царују у Подгорици, иако Стијеповић није речит и лијеп као Мугоша и Пандора у своје вријеме.
