Библијска прича о Давиду и Голијату нам описује како је млади човјек промијенио правац западне цивилизације уз помоћ обичне праћке.
Пише: Љубиша Морачанин
Најмлађи од осам синова, Давид, живио је са својом породицом у Витлејему током владавине краља Саула. Младић је бринуо о очевим овцама, бранио их од дивљих звијери и дању и ноћу. Једном приликом је убио лава, а други пут медведа. У оба ова случаја, Давид је за то користио само праћку.
Током дугих ноћи поред ватре, свирао је на харфи и састављао пјесме о Богу које је пјевао док је посматрао своје уснуло стадо.
Тројица старије Давидове браће били су војници у краљевој војсци која се борила у бици против Филистејаца који су имали много џинова у својим редовима. Најопаснији од њих је био Голијат и пуних 40 дана овај огромни џин вребао је на ивици литице и довикивао преко долине краљу Саулу: „Изабери једног човјека да се бори са мном!“
Давид је за то чуо. Вјеровао је у Бога, стао пред краља Сеула и пријавио се да се бори с Голијатом.
Краљ је био скептичан кад је чуо Давидову понуду. Рекао је младићу да он нема никаквих шанси. Давид је на то одговорио: „Господ који ме је сачувао од лављих канџи, сачуваће ме и од руку овог Филистејца.“
Краљ је схватио да Давид није као други људи, да је његова главна снага ослањање на Бога, и понудио му је свој оклоп и кацигу. Међутим, оклоп је био претежак за Давида, тако да га је скинуо и отишао носећи само своју праћку.
Када је Голијат угледао Давида, без оклопа и кациге и само с пораћком у руци, повикао је: „Да ли сам ја пас па да ти долазиш тако да се бориш против мене.“
Тихо изговоривши молитву, Давид је ставио један од облутака које је узгред покупио, у праћку и затегао је. Кад је отпустио камен, он је полетио кроз ваздух, ударио џина у чело и оборио га на земљу. Давид је брзо притрчао, извукао Голијатов мач из корица и онда му њиме одсјекао главу.
Људи у оближњим градовима су викали, плесали и пјевали од радости због Давидове побједе.
Прича о Давиду и Голијату илуструје шта може да се догоди када ми одговоримо позиву с одговарајућим оруђем, чак и ако је оно толико једноставно као што је праћка. Можда нико други не би могао да убије Голијата праћком, али је Давид могао зато што је то било одговарајуће оруђе за њега.
Као што је био случај са Давидом, наше оруђе нам је често било „пред носем“ цијелог живота, али смо морали да духовно израстемо да бисмо увидјели његову вриједност и могли да га користимо.
У миту о Парсифалу оно што је потребно да он промијени у свом животу и судбини је буквално ту, а то је његов глас. Све што треба да учини је да препозна своју урођену моћ и научи како да је користи да би поставио питање Гралу. Он пропушта да оствари љубав зато што не пита Бијели Цвијет: „Да ли сам ја онај кога си чекала?“
Када пронађемо свој глас или сопствену праћку, то може да нас упути на курс наше судбине. Но, наше оруђе није чаробни штапић које одједном чини све бољим – то је нешто што нам омогућава да се суочимо са ситуацијама које сматрамо нерешивим, претешким и обесхрабрујућим. Као што је случај с краљем Соулом и његовом војском, када су наши емотивни ресурси исцрпљени и наше богатство позитивне енергије и инспирације нам постане недоступно, ми често бивамо заглављени и неспособни да кренемо напријед.
Једноставно, оруђе као што је праћка може да нам омогући да промијенимо правац кретања цијелог свијета – као што је то случај у Давидовој причи, гдје је ризик огроман, услови очајнички, али добитак је огроман.
Када употријебимо своје дубоко закопано благо, ослонивши се на Бога, тако да служи нашем позиву, резултати су чудесни; ми од чобанина постајемо краљеви у сопственом животу.
