психологија

ЗАШТО ДОЖИВОТНО ВЛАДА: Мило – генијалац или галијот?

3325

Када се из наредних редова упознате са утицајем једне хемијске супстанце која пребива у мозгу, биће вам јасно зашто Мило Ђукановић влада Црном Гором већ 28 година. Посао му је утолико олакшан што је ова средина вазда цијенила хохштаплере, па је чак изњедрила пословицу: „Гдје нема галијота, нема ни чоека!“

 Пише: Љубиша Морачанин

Имати праву ствар да се буде лидер, посебно у Црној Гори, није само у степену интелигенције. Мило сигурно није ни најпаметнији ни најобразовнији политичар кога смо имали последњих деценија, али је свакако најуспјешнији. Јер, како примјећује психолог Хауард Гарднер, аутор књиге „Водећи умови, анатомија лидерства“, испоставља се да је, умјесто памети и знања, важнија тајанствена комбинација хемије, биологије, физичке појаве, темперамента и психологије. А висок степен интелигеније може чак да буде сметња, чиме ћемо се више позабавити у другом дијелу текста.

Но, кренимо редом. Имати положај на власти је само један примјер понашања заједничког већини примата: шимпанзама, мајмунима и павијанима; ту је замршени хијерархијски поредак, познат свим животињама у групи и типа на врху који над свима господари. А тај положај има своје привилегије: највише рангирани примати први завређују приступ женкама, пробраној храни, избирљивим мјестима за спавање и послушност оних испод. А резултат тога је стална борба примата, умиљавање, обрлаћење и лактање између себе у настојању за сједењем на највећој пречаги љествице.

Нигдје то није истинитије него код homo sapiensa. Од египатских пирамида до орнаментима украшених погреба који датирају од прије више од 20 хиљада година, археолошки налази сугеришу да су „крупне звјерке“ биле са нама још од освита времена.

Дакле, у чему је тајна? У биохемији! Експерименти са мајмунима су показали да су они који имају повећан серотонин, прије стизали до женки и до доминирајуће позиције у групи. Научници кажу да исто важи и за људе.

Роберт Саполски са Универзитета Стенфорд каже да најодлучнији лидери умију да истакну разлике и да све шансе искористе до максимума. Он је проучавајући хемијску анализу крви павијана у дивљинама Кеније, открио да је биохемијски профил најбољих лидера аналоган физичким способностима крајње истренираног атлете.

Када ствари постају густе, исто тако различито колају хормони код лидера и губитника. Правим вођама набуја тестестерон – хормон који мужјаке чини поузданим, мотивисаним и агресивним током стресних ситуација. Но, код других, ниво тог хормона се чак спушта као одговор на пренапрегнути изазов.

Ален Бут са Пенсилванијског универзитета открива да непосредно прије меча обојица тенисера имају повећан ниво тестестерона, али у случају изједначеног меча – веће шансе има онај са више тог хормона.

Пошто је проучио доношење одлука бројних менаџера, психолог Роберт Стернберг са Универзиета Јеил, доказује да је виспреност која је пресудна за лидерство – ближа мудрости и „уличној промућурности“ него хладној, калкулисаној снази разума. Ова лидерска мудрост лежи у способности примјењивања онога што Стернберг назива „прећутним знањем“ – што је обично познато као „доћи из дупета у главу“ или „куражно истрајати“.

Ђукановић је увијек имао и „уличне промућурности“ и „куражне истрајности“, још од младалачких дана када је на улици продавао новогодишње честитике и петарде, па све до тренутка када је са те исте улице „почистио“ Булатовиће сљедбенике, а прије неку годину и присталице Демократског фронта.

Стернбергово истраживање показује да способност лидера у проналажењу правилног приступа решавању проблема није било повезано са степеном интелигенције. У ствари, имати висок IQ би чак лидерима могло ићи на штету. Уколико је лидер исувише интелигентан, онда ће бити неспособан да створи лако предвидиву поруку својим не тако паметним сљебеницима.

Сувише велики степен интелигенције може помутити ум. У једној студији о војним официрима, истраживачи су установили да што је стреснија ситуација, то је вјероватније да ће они официри са вишим IQ начинити грешке, док су се вође које су имале нижи IQ изгледа радије ослањале на сакупљена сазнања стечена годинама искуства при одлучивању, насупрот некаквим покушајима методичног премишљања и сагледавања проблема из више углова.

Плодно тло промућурнији и куражнији лидери (а не паметнији и поштенији), имају посебно у Црној Гори, јер наше друштво нема дугу демократску традицију, ово је до скора била племенска заједница. Као што Црногорци данас величају Мила, тако су до јуче славили хохштаплера Тита, а некад преваранта Шћепана Малог, о чему свједочи чувени руски етнолог и путописац Павле Ровински:

„Црногорац се лако заноси својим сјајним способностима и смјелим, или тачније – дрским подухватима, при чему губи осјећај одвратности према личностима који се баве неморалним пословима и истовремено пренебрегава поштене трудбенике. Захваљујући склоностима овога типа, у Црној Гори превише је популаран Шћепан Мали. У Црној Гори је чак настала пословица која уздиже способност за обмањивање као квалитет: Гдје нема галијота, нема ни чоека!

„Галијоте“ на власти форсирају и свјетски центри моћи, о чему свједочи и култна књига „Протоколи сионских мудраца“ у чијем се протоколу број 8. каже: „Одговорна мјеста у Влади повјераваћемо лицима чија су прошлост и карактер такви да између њих и народа мора постојати јаз; таквим људима којима, у случају одбијања наших налога, остаје само да чекају суд или прогонство. То је ради тога да би они до последњег дана штитили наше интересе.“

А у протоколу број 10. се каже: „Народ гаји нарочиту љубав и уважавање према генијима политичке моћи, и на сва њихова дјеловања с позиције силе, одговара: Јесте да је подло, али вјешто… Марифетлук, али како је одиграо, како смјело, дрско… Стварно има петљу, стварно је способан.“

Мило Ђукановић – генијалац или галијот? Процијените сами…