ПОВОДОМ САОПШТЕЊА ДЕМОКРАТСКЕ НАРОДНЕ ПАРТИЈЕ

Кнежевић изједначава Царство небеско и Делта центар!

2600

Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ

Предсједник ДНП-а, Милан Кнежевић, саопштио је на јучерашњој сједници предсједништва те партије да се залаже за грађански концепт уставног уређења Црне Горе,  самим тим против конститутивног статуса за српски народ (што тражи Нова српска демократија), сазнаје Побједа. У саопштењу ДНП-а, након јучерашње сједнице, констатује се да вјештачки наметнуте подјеле на Црногорце и Србе од стране режима могу бити увод у још дубљу кризу. Подсјећа се и на основне програмске принципе ДНП-а: “Црногорци и Срби у Црној Гори су један народ. Црногорци и Срби су заједно са Митрополијом црногорско-приморском створили Црну Гору. Српски језик је већински у Црној Гори и у Уставу мора бити нормиран као службени.“

Ако је све ово заиста речено на сједници предсједништва ДНП-а, онда је Кнежевићева партија на добром путу да допринесе асимилацији Срба у Црној Гори. Јер, српска национална заједница не може сачувати свој идентитет ако није одијељена од црногорске. Без обзира како је дошло до подјеле на Србе и Црногорце (а није то од јуче), култоролошке разлике међу њима су данас пуно веће него на примјер између Њемаца и Аустријанаца, или Руса и Украјинаца.

Нико не спори да то није исти народ (то је категорија заснована на поријеклу), али нација није биолошка већ култоролошка категорија коју одређују – вјероисповијест, језик, традиција, историја, митологија… Црногорци не воле ни Светог Саву, ни цара Душана, ни Косовски мит, ни ћирилицу, ни друге „стубове“ српског идентитета… Они су у огромној већини атеисти (иако поштују култ Светог Василија Острошког и св. Петра Цетињског, а од скора и „светог“ Леополда Мандића), материјалне вриједности су им далеко изнад духовних, самим тим више воле Запад од Истока, од читаве историје славе само паганску Дукљу и краља Николу.

Из црногорског атеизма, у ствари, произилазе бројне разлике које се стварају у односу на Србе. Као што је вјерско питање одвојило Муслимане и Бошњаке, па и Хрвате, од Срба, тако и атеизам који је углавном створен у пет деценија комунистичке индоктринације, дефинитивно одваја савремене Црногорце од Срба.

Можда се неће до краја одрећи Његоша, али ће га „читати на нов начин“, објашњавајући својој дјеци да Петар Петровић није хтио да каже то што је написао, да то кад он помиње српство у ствари мисли на православље, што је омиљена флоскула црногорских националиста. Па чак и када би то било тачно, опет не би добили ништа, јер је кључну улогу у обликовању српског националног идентитета одиграло православље, то јест Српска православна црква.

Православље, дакле, чини основу српског националног идентитета. Али се између та два појма ипак не може ставити знак једнакости (јер православни су и Руси и Грци и Власи и Цинцари…, а с друге стране нема српства без Косовског мита), нити га је стављао ни сам Његош, о чему свједоче бројни његови стихови, а за ову прилику ће бити довољан овај: „Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што пригрли другу, но му просто не било пред Богом што се звати Србином не хоће“. Његошева клетва није тада уразумила потурице, па неће ни данашње Црногорце.

Историјски процеси су назаустављиви, Црногорци и Срби у Црној Гори се обликују у два значајно различита културолошка кода, и то ни Кнежевићев знак једнакости неће моћи да заустави.

Не може се стављати знак једнакости између крста и некрста, између Новог завјета и Упитника Европске уније, између Царства небеског и Делта центра, између Илије Гарашанина и Секуле Дрљевића, између Вука Караџића и Аднана Чиргића, између Предања и фалсификоване историје, између цара Лазара и цара Дукљана, између Његошеве капеле и Мештровићевог маузолеја, између Битке на Мојковцу и крађа на референдуму…

Да ли је могуће ставити знак једнакости између ових симбола, између два потпуно различита културолошка, етичка, естетичка, цивилизацијска модела? Наравно да је немогуће, колико год нас Милан Кнежевић (као прије неку годину Пецо Поповић) убјеђивао у супротно. Правом Србину је свакако љепше и угодније бити и апсолутна мањина, па макар га гонили и угрожавали његова права до краја живота, него учествовати у том мелтинг-поту.