Пише: Донко Ракочевић
Мила Јововић је рођена 25. септембра 1975. године у Кијеву. Отац јој је љекар Богић Јововић, а дјед информбировац Богдан Јововић. Мајка јој је украјинска глумица Галина Логинова. Милини Јововићи су поријеклом из Андријевице, на уже од Цамића, који су између два свјетска рата отишли да живе у Метохију. Када је почео рат и прогон српског живља, Шиптари су убили Милиног прађеда Богића који је почетком 20. вијека био перјаник краља Николе. Милина прабаба, која је од Ђукића, ушла је у гусларске пјесме – сву родбину су јој побили Турци па је она наставила борбу.
После Другог свјетског рата, Милин ђед Богдан био је командант војног подручја Приштина. Као и сви честити Црногорци (Срби из Црне Горе), и Богдан Јововић, тада пуковник ЈНА, опредијелио се за Резолуцију Информбироа и послат је на преваспитавање са братом Бранком на већ митско јадранско острво. Тамо је, као и сви остали, туцао камен и, у међусобним тучама и расправама, доказивао ко је већи комуниста. Није посустајао ни када су га после три године пустили да иде кући. Пошто му је пријетило поновно хапшење, одлучио је да, преко Албаније, побјегне у Совјeтски Савез.
Са неколико истомишљеника (братом Бранком, Владом Дапчевићем, Милетом Перовићем и још неколицином), пентрао се уз Проклетије, а онда су од неких сељака купили магарце и на магарцима тријумфално ступили у, како су вјеровали, једину земљу правог социјализма на Балкану. Међутим, смјеста су ухапшени. Нијесу имали појма да су се Албанци у међувремену посвађали са Русима и приклонили Кинезима.
Двије-три године трајала је њихова агонија у Албанији, док их коначно нијесу пустили да крену пут Москве. Појавили су се као неке авети на Црвеном тргу, баш на дан када је Стаљиново тијело избацивано из Лењиновог маузолеја. Никоме више нијесу требали, и из самилости су их послали на преваспитавање у провинцију, уз ограничено кретање и забрану међусобног окупљања. Браћи Богдану и Бранку је прописано да убудуће живе у Кијеву.
Толико су били очеличили на све препреке и недаће, да су их оне само увјеравале да су, на овом поквареноме свијету, једини они у праву. Живјели су практично од планова да направе нову КПЈ и свргну Тита.
Када су Руси пожељели да мало одобровоље Тита, истјерали су их из Совјетског Савеза и послали их на Запад. Владо Дапчевић се оженио и скрасио у Бриселу, док су Богдан Јововић и Милета Перовић, као самотњаци, живјели у Паризу. Но, ни тамо, црв мржње према Брозу, није им дао мира. Дали су подршку оснивачима Нове КПЈ, која је у Бару 1974. године одржала оснивачки конгрес, а чији је главни човјек био брат Богдана Јововића – Комнен. Конгресмени су већ сјутрдан похапшени и осуђени на 200 година робије, док су Владо Дапчевић, Милета Перовић и Богдан Јововић киднаповани у Букурешту и доведени у Београд. Пошто нијесу пристали да се одрекну својих увјерења, Дапчевић и Перовић су осуђени на по 20 година затвора, док је покајнику Јововићу дата гарсоњера на коришћење и мизерна пензија посрнулог првоборца.
Крајем шездесетих се Богдану у Кијеву придружио и син Богић. Уписао је медицину и као наочити Црногорац завео најљепшу глумицу совјетске кинематографије – Галину Логинову, која је маштала о Холивуду. У одласку свог свекра Богдана Јововића у Париз, видјела је први корак према том сањаном циљу.
Галина и Богић, са ћерком Милом која се родила у Кијеву (у књизи рођених уписана као Милица), злопатили су се дуго у немаштини у Паризу и Лондону, пошто Богић није могао да нострификује љекарску диплому. Међутим, упознали су неке црногорске четнике који су се већ одавно тамо добро снашли и они су им обећали да ће им средити папире за одлазак у Америку.
Године 1981. коначно се селе у САД, у Сакраменто, Калифорнија, када је Мила имала пет година. Седам мјесеци касније настанили су се у Лос Анђелесу. Готово на необјшњив начин, Гала и Богић су први посао добили као послуга у вили Барбаре Стрејсенд у Малибуу. Гала је брзо схватила да њене приче како је била чувена руска глумица, у Холивуду све остављају равнодушним. Пошто се развела од Богића, ћерци је узела приватне учитеље клавира, глуме, енглеског, и почела је да је вода по манекенским агенцијама као дијете – живу лутку.
И срећа јој се осмјехнула. Славни Ричард Ајвдон сликао је Милу, када је имала 11 година, за Ревлонову кампању „Најнезаборавније жене свијета“ и нова Брук Шилдс је рођена. У октбору 1987. Године представљена је на насловној страни италијанског магазина Lei, што је била прва од многих насловних страна на којима се појављивала. Наставила је каријеру фото-модела и објавила и музички ЦД прије него се појваила у филму Two Moon Junction 1988. године.
До касних деветесетих добијала је све више хонораре и ушла у свијет акционих јунакиња глумећи у Петом елементу и у два популарна филма заснована на серији хорор видео игрица Resident Evil. Али, није одустајала од музике – 1994. године је објавила музички албум „Божанствена комедија“ који је наишао на одличне критике.
Милину животну идилу покварио је случај њеног оца, Богића, који је у више наврата хапшен и суђен због великих пљачки преко свог осигуравајућег друштва.
У интервјуу за штампано издање „Седмице“, љета 2008. године, Мила Јововић је најприје причала о својим родитељима:
-Тата је мислио да од здравстеног осигурања може да направи велики бизнис, па је 1994. године заглавио у затвор гдје је остао пуних пет година. Веома смо блиски, посебно од како сам добила дијете. Он живи у Лас Вегасу и кад год може долази да нас обиђе. Од маме сам наслиједила радозналост, љубав према књижевности и умјетности и дефинитивно да добро размислим прије него што нешто одлучим. Од тате сам добила импулсивну страну, неустрашивост, спремност да понекад уђем у ризик. Ипак сам ја потомак једне прилично револуционарне породице. Вјероватно сам једини члан фамилије Јововић који није био у затвору. Мој дјед је, а мислим и његова браћа, био заточеник на Голом отоку. Та прича о том острву, фасцинира ме! Зато желим да са рођаком Мирком који је редитељ, снимим филм о Голом отоку. Скоро сам скапирала право значење тог имена у смислу – огољено острво. Још више ме онда интересује та тема. За Американце би то било јако занимљиво. Вољела бих да направим филм о дивљој, насилној, драматичној историји моје породице. Нијесмо могли да је избјегнемо, чак и да смо хтјели.
Мила нам је тада рекла да има жељу да посјети Србију и Црну Гору, за разлику од њеног оца коме то не пада на памет.
-Као и већина Срба и он има проблем са праштањем, осветом и таквим осјећањима која се преносе с генерације на генерацију. Много ми је било тешко што је породица толико разједињена. А онда се десило да ми се родила ћерка, први Јововић рођен у Америци, а да је после два мјесеца умро Бранко, први Јововић сахрањен у Америци. На сахрану су дошли сви. Таман када су хтјели да се разиђу, све сам их позвала код себе, да виде бебу.
Двадесет пет рођака је тог дана стигло у Милин дом. То су углавном били људи који се годинама нијесу видјели, нити говорили међу собом.
-Тада су били ту, код мене, оставили све проблеме за собом, славили смо нови живот. Било је веома емотивно. Мој отац је прије тога био пуно нервозан, није знао како ће све испасти. Током вечери се опустио. Следећег јутра није му осмјех силазио с лица, а ја нијесам могла да престанем да плачем од среће. Рекао ми је: „Знаш, ја никада не бих пристао на све ово. Само си ти могла да ме убиједиш, ти си једини Јововић који може да окупи цијелу породицу.“ То је било олакшање за њега. Иначе, обожава своју унуку, моју ћерку којој сам дала име Евер Габо. Евер је старо шкотско име за мушкарце и оно је била жеља мог вјереника, режисера Пола Андерсона. А Габо је спој првих слова имена мојих родитеља, Галине и Богића.
Кад не ради, Мила умјесто ноћних журки увијек бира остајање у дому.
-У Лос Анђелесу има милион журки сваке вечери. Шта ће ми то? Ја волим да будем код куће, с породицом, да читам. Имам огромну библиотеку. Посебно волим историјске књиге које вам дају могућност да стварно осјетите прошлост, од Чарлса Дикенса и Џејн Остин до Хенрија Џејмса. Увијек су ме занимали краљеви и краљице, умјетност и нормални људи током историје, средња класа у викторијанском добу у Енглеској, али и како су живјеле слуге. Гледам и филмове, посебно Вендерсове. После њега, навише волим Кустурицу. Њих двојица су на филму оно што је Маркес у књижевности. А Маркес је мој омиљени писац.
Мила у Москви има педесетак бутика модне куће „Јововић-Хоук“, и барем једном годишње оде тамо.
-Руси ме баш воле, као и ја њих. То је моја култура, тамо сам рођена. Имала сам проблема у првим разредима у Америци, другови из разреда су ме називали руским шпијуном и комуњаром. Дјеца могу да буду окрутна. Било ми је тешко, свакако, али после схватиш и добре стране свега тога. Најпопуларнија дјевојка у разреду се обично уда за најљепшег дјечака из школског фудбалског тима и никада не уради нешто од свог живота. Просто, нема изазова за тако нешто. У животу, на жалост, изазови и тешкоће су ту да вам помогну да постанете боља особа, да не останете лијени и незаинтересовани за живот.
Коначно би се Мила могла појавити и у својој постојбини, пошто би требало да игра у филму о Николи Тесли који треба да се снима у Требињу, Београду, Бањалуци, Сарајеву и САД, у копродукцији Hollydan Works Canada, Мјузик стар Сарајево и Авала-филм, а у режији Данијела Вујића. Поред Герија Олдмана који ће тумачити нашег славног научника, игра Мила Јововић и то лијепу младу Рускињу Ању. Никола Тесла и Ања се срећу у Требињу, гдје научник долази после очеве смрти. У љепотама предивних пејзажа, срећу се двије сродне душе, почиње љубавна прича, која се завршава тужно – Тесла мора да се врати у Америку а Ања не пристаје да оде са њим.
