СПОРТ И ПСИХОЛОГИЈА

Ментална страна тениса

1572

Сматрајући да је тенис истовремено и спорт и метафора за бројне животне ситуације, Тимоти Галвеј је развио „унутрашњу игру“ – ментални тренинг за развој личне и порефесионалне изврсности у различитим доменима

ПИШЕ: Донко Ракочевић

Док се спремају да играју меч, тенисери морају да се успјешно изборе са сопственим умом. Спортисти на свим нивоима суочени су са менталним аспектом бављења спортом. Морају да испразне ум, да из њега избаце сву збрку и постану способни да играју слободно.

Теорија коју заступа Тимоти Галвеј, пионир развоја тренинга личног усавршавања, гласи да се ниједном игром не може савршено овладати, нити у њој пронаћи задовољство, уколико се не посвети пажња релативно запостављеној вјештини „унутрашње игре“. То је утакмица која се одиграва у уму играча и води се против препрека као што су пад концентрације, нервоза, сумња и осуђивање самог себе. Укратко, циљ ове борбе је превазилажење свих менталних навика које онемогућавају достизање врхунског учинка.

Играч у коме се води ова унутрашња борба, с временом научи да цијени умијеће опуштене концентрације више од свих осталих вјештина. Он открива истински темеље самопоуздања и спознаје да је тајна побједе у било ком надметању у томе да се не труди превише. Његов циљ је она врста спонтане игре која је могућа само када је ум спокојан и усклађен са тијелом које проналази своје начине да увијек изнова превазиђе сопствена ограничења.

Превазилазећи уобичајене сметње које се јављају у такмичењима, играч у коме се одвија „унутрашња игра“ у себи ће пронаћи вољу за побједом која ће фокусирати сву његову снагу и коју пораз никада не обесхрабрује. Овај процес не мора да се учи – већ га знамо. Све што је потребно јесте то да се одучимо од оних навика које га ометају, а потом да се препустимо.

Свијест играча склона је продубљивању осуде самог себе. Процес почиње са, на примјер, „Како биједан сервис“, а онда се наставља са „Данас лоше сервирам“, и на крају „Ништа не вриједим“. Најчешћи исход оваквог развоја догађаја јесте да самоосуђивање постаје самоиспуњавајуће пророчанство. Бити свјестан а не оцјењивати, прва је вјештина која се мора овладати. Када се „одуче“ од оцјењивања, људи увиђају да им није потребна мотивација да би исправили своје лоше навике.

Из сопственог искуства знам да ум не може лако да се утиша. Борба са умом често не успијева. Оно што може да се пуно лакше научи јесте његово фокусирање. Шта год да радите, па макар ако кратите дрва, фокусирајте се само на то. Док се човјек фокусира, његов ум се утишава. Постаје миран тако што се задржава у садашњости. Концентрација значи да је ум овдје и сада. Нико не може да достигне границе својих могућности у тенису, или у било чему другом, док не научи да се  концентрише.

Човјек најчешће и највише пати када дозволи себи да замишља будућност или да прекраја прошлост. Овдје и сада је једино мјесто и вријеме у којима човјек може да ужива и да нешто постигне.