САСВИМ ЛИЧНО: Петар Божовић

Умјесто графита дрогиране омладине, исписати поруке Марка Миљанова!

6939

У мојој Црној Гори измишљају нека нова слова и неку нову историју. Ја нигдје нијесам чуо, а знам све наше јуначке пјесме напамет, да је ико заплакао за неким јунаком из Дукље. Знам за кнеза Лазара, Милоша Обилића, за три српске серадара – Ђока, Илију и Шћепана. Могу зубе да ми изваде, али мозак не вјерујем!

Данас се лако губи част. Поуке Марка Миљанова о чојству и јунаштву треба да буду доступне народу на сваком мјесту. На факултетима, пијацама, позориштима, поштама… На билбордима, умјесто изанђалих и неписмених порука ових превараната који се представљају као политичари. Све зидове по граду треба исписати Марковим порукама, умјесто шкработина дрогиране омладине.

Данашњи медији огадише народу језик и ријеч. Има новина у којима се само пише о  гаћама, швалеркама, силиконима… Фали само да се озвуче, па да их народ носи као видео транзисторе. Да гледа у гаће, а да слуша пјесму.

У мојој Црној Гори измишљају нека нова слова и неку нову историју. Ја нигдје нијесам чуо, а знам све наше јуначке пјесме напамет, да је ико заплакао за неким јунаком из Дукље. Знам за кнеза Лазара, Милоша Обилића, за три српске серадара – Ђока, Илију и Шћепана. Могу зубе да ми изваде, али мозак не вјерујем!

Увијек сам се сјећао савјета моје тетке Виде која је част супротстављала сваком животном искушењу. Хиљаду пута сам је проклињао због тих моралних и људских начела које сам бранио у животу, али сам остао човјек све досад.

Морају људи да се освијесте. Сјећам се једног боравка на Светој гори када смо пјешачили од манастира до манастира, када сам заостајао за друштвом и имао своју „кривину искушења“, сјећам се како је лијепо када човјек провјерава своје снаге, па их превазиђе. Онда смо дошли до Старог Русика и сјећам се усамљеног монаха, Руса који је личио на Достојевског и који ми је дао ћебе да онако врућ не сједим на камену. То његово „ну дарагој…“, то је оно што ме је подсјетило на дјетињство, на моју стрину или неку тетку из мог села. А први пут га видим у животу и он мене. Значи, то је тај неки нормални људски однос који је изгубљен и који се осјећа у малим стварима.

Немам духовника, једино се трудим да слиједим примјере неких добрих људи. Неки од њих не припадају Цркви, али су по свом начину живота неупоредиво већи вјерници од многих који свакодневно посјећују неке храмове.

Жеља ми је да још одем на Свету Катарину Синајску, али до тамо је, на жалост, пјешачење обавезно. Ако у томе успијем, направићу подвиг над самим собом и имаћу чиме да се подичим.