меридијани

Данас је слава Лужичких Срба!

10575

Са ђурђевданских свечаности међу Лужичким Србима

Пише: Љубиша Морачанин

Лужички Срби живе на истоку Њемачке, у области Лужице, који Њемци зову Лаузиц, где је у Будишину културно средиште Лужичких Срба из горњег региона, а у мјесту Котбус, сједиште доњо-лужичких Срба.

Они своју дјецу називају именима Јагвита, Божена, Људмила, Ленка, Александар, Борислав, Станислав, Амалија, Казимир… Познати по шаренилу својих фолклорних ношњи, словенској митологији, духу приповједака и сага, бајкама и питалицама, широком словенском духу, али и по свадбарској супи и обичајима…

Оно што брине многе лужичко-српске породице је језик који нестаје – од преко 50.000 Лужичких Срба, колико данас живи у Њемачкој, само њих двадесетак хиљада активно говоре свој матерњи језик. Језик Лужичких Срба, словенског народа који вјековима живи мирно, шћућурен на истоку у „мору“ германског свијета, може се од недавно учити „онлајн“, у пројекту за који су њемачка држава и покрајине издвојиле око 840.000 евра, преносе њемачки медији.

Лужички Срби су поносни на чињеницу да се њихов језик некада говорио и у мјесту Сербин, у Тексасу (САД), поносни су на своју историју и културу, очувану и у условима када то није било лако – у вријеме нацизма, кад су фашисти, да би у тој мањини уништилу дух словенства, расељавали учитеље и духовнике по цијелој Њемачкој.

Они себе зову Србима, а Србе на Балкану зову јужним Србима и гледају на њих као на најближу браћу, што се може видјети и на порталу њихових „Сербских новина“. Док је трајало НАТО бомбардовање СРЈ, Лужички Срби су непрекидно сакупљали помоћ за јужну браћу.

– Захваљујући књижевним сусретима у последње три године везе нас најсјевернијих Срба са Србијом и српском дијаспором су све јаче и присније. Учествовао сам на фестивалу поезије у Смедереву, али и на Књижевним сусретима удружења “Седмица” у Франкфурту и заједно са својим колегама Лужичким Србима добио позиве да обавезно дођемо у званичну посјету Београду – каже пјесник Бердихт Дирлих.

Данас су Лужички Срби у Њемачкој признати као национална мањина. Они имају своје школе, културне институције, двојезичне улице и насеља, имају медије и имају заставу плаво-црвене-бијеле боје која се, како кажу, тијесно ослања на заставе Русије и Србије.

– Некада смо живјели на простору од Дрездена до Кијева. Говорили смо српски и писали ћирилицом. Схватили смо, међутим, да лужичкосрпски национални идентитет и култура неће опстати у католичким земљама ако се као народ затворимо у чауру, већ да морамо да се трансформишемо у модерно друштво на темељима наше традиције. Били смо под огромним утицајем католика и протестаната, попримили смо западну вјеру и културу, али смо остали вјерни православним свецима Ћирилу и Методију и Светом Ђорђу. И данас славимо ове свеце – објашњава Дирлих, који је своје збирке пјесама објавио на српском.

Осим тешкоћа, везаних за очување културе и језика, Лужички Срби последњих година имају и проблем са неонацистима и десничарима, типичан за њемачки исток. Њемачки десничари, како преносе медији, последњих година прецртавају табле са називима мјеста исписаних на лужичко-српском језику или на њима цртају злогласни кукасти крст, а не остављају на миру ни младе Лужичке Србе.

Управо зато у „Домовини“, која је кровна институција Лужичких Срба, кажу да би од шефа владе Саксоније Станисава Тилиха из Хришћанско-демократске уније канцеларке Ангеле Меркел, жељели да чују пар јаснијих ријечи о проблемима с неонацистима. Тилих је, наиме, једни Лужички Србин који се у политици винуо тако високо и већ годинама „битку бије“ и са десничарима у парламенту и са рупама у буџету Саксоније и са националним и другим темама.

Михаел Балак чувени немачки фудбалер је лужичко-српског поријекла.  Рођен је 26. септембра 1976. у градићу Герлиц, на крајњем истоку Немачке, у покрајини Саксонија (некада ДДР). На СП у Њемачкој 2006. године био је двапут проглашаван за играча утакмице.