Рођен у Никшићу, гдје је завршио основну школу и Гимназију. Дипломирао на Економском факултету Универзитета Луиђи Бокони у Милану. Отац Терезе и Александра. Један од оснивача антисистемског покрета “Слобода народу”. Дуго на друштвеним мрежама познат под псеудонимом „Перфект Стренџер“.
- Ваш животни мото?
-До сада нијесам имао животни мото, па сам га потражио на интернету и пронашао сам као интересантан „Memento mori” – “Сјети се да ћеш једном умријети”, што ми се допада да разумијем као: “пази шта радиш, што посијеш – то ћеш и пожњети, ово земаљско није вјечно, те ћеш за сва своја дјела одговарати”.
- Шта сматрате својим највећим успјехом?
-Највећи је мој успјех што ме људи до којих ми је стало збиља воле, и осјећам и да ме цијене, те у тренуцима када клонем духом волим да се огледам у њиховим очима.
- Шта бисте промијенили код себе?
-Вјероватно све. Сем принципе.
- Кад сте били најсрећнији у животу?
-Ја се мог дјетињства сјећам с неизмјерном меланхолијом, као неке прекрасне бајке, неког далеког срећног свијета, и сада се понекад питам: “Је ли све то баш тако дивно било или сам ја то сањао?”
- Који таленат бисте вољели још да посједујете?
-Штошта бих ја пожелио… Прво ми пада на памет, рецимо, пјеснички таленат, то јест да мој језик чешће среће моју мисао. То се догађа понекад, али тај сусрет никада није довољно страстан, никада онакав какав бих ја пожелио.
- Чега се највише плашите?
-Ријетко размишљам о страху, и чега се плашим. Рецимо, плашим се свега чега се плаше нормални људи: плашим се за дјецу, за родитеље, за успјех неког пројекта; али се ријетко плашим.
- Шта Вас највише изнервира или наљути?
-Глупост и бахатост. Јер глупост је често бахата. Кад налетим на глупост гледам да се склоним. Једноставно не могу да водим интелектуалне бојеве с онима који су ненаоружани. (Или бар тренутно ненаоружани – јер човјек који изговара глупости често уопште није глуп човјек, него је глупост опасан непријатељ који зна да у неком тренутку савлада и сасвим јаке противнике).
- Због чега се највише кајете?
-Ја вјероватно никада нећу бити задовољан собом, те да бих обезбиједио себи колико-толико миран и срећан живот, волим да мислим да су неке грешке које сам у животу направио (а притом подразумијевам неке грубости према онима које највише волим) имале неки свој циљ, да су ме, рецимо, направиле бољим, стрпљивијим човјеком. Мада стрпљивост, иако је тренирам свакодневно, никада неће бити моја препознатљива карактеристика.
- Чега се најчешће сјетите из дјетињства?
-Као што рекох, дјетињства се сјећам с меланхолијом: прекрасни, срећни дани којих више нема. Најчешће се, међутим, присјећам „љетњих игара“, „атлетских“ такмичења испред нашег солитера које је увијек организовао, и годинама, мој старији брат. И ту су сви моји сјајни другови, и моја сестра, и моја мајка која виче на нас са балкона јер мој отац пише нешто а ми смо прегласни (али нам свима спрема сендвиче)…
- Која историјска личност Вас посебно импресионира?
-Увијек се двоумим између прекрасне доброте Исуса Христа и прекрасне храбрости Милоша Обилића. Ту своју недоумицу још увијек нијесам успио да ријешим.
- Три најљепша природна бисера у Црној Гори?
-Кањон Таре, Црно језеро, Биоградско језеро.
- Најљепша грађевина у Црној Гори?
-Манастир Острог.
- Омиљени писци и књиге?
-Достојевски, Толстој, Његош, Кафка… “Браћа Карамазови”, “Дон Кихот”, “Тристрам Шенди”…
- Омиљени филмови?
-“Дивље јагоде”, “La dolce vita”, “2001: Одисеја у свемиру”, “Mulholland Drive”…
- Омиљени пјевачи (групе) и пјесме?
-Deep Purple, Kate Bush, The Prodigy… Пјесма: “Free Bird“ (Lynyrd Skynyrd).
- Када бисте могли да изаберете било коју особу на свијету, кога бисте позвали на вечеру?
-Ако у обзир долазе и особе које више нијесу живе, наш би Његош био апсолутно мој први избор (штошта бих знао да га питам). Свакако, ја често више волим да се дружим с мртвим људима, него са живим. Ако, међутим, морам да се опредијелим за садашње вријеме, може и Љубица, моја драга.
- Лик из данашњег свијета, кога посебно цијените?
-Ја нећу да сад говорим о мом оцу, јер налазим да је непристојно да баш ја наглашавам врлине сопственог оца. Зато ћу њега да изузмем и, пошто се у овом тренутку (врло дугом тренутку, који траје више од десет година), прилично посвећујем политици, волим да изаберем једног политичара – Хозеа Мухику, бившег предсјеника Уругваја, бившег ратника (из времена диктатуре), који скромно живи на селу и који је 90% предсједничке плате одвајао за оне сиромашније од њега.
- Која је Ваша најдража успомена?
-Рођење моје мајушне ћеркице, која се, након драматичног превременог порођаја, појавила онако ситна, али жилава и здрава.
- Које вам се мјесто у свијету посебно свиђа?
-Видио сам свијета, Париз, Кан, Венецију, Фиренцу, Египат, Лиму… Живио сам дуго, студирао, а затим и радио у Милану. И вратио се у Никшић, јер ту највише волим да будем, ту су „моји“, ту је моје друштво, ту су моја најљепша сјећања. Не везујем се ја за „мјеста“, него за људе. И зато Никшић. А затим Милано.
- Који је најдрагоцјенији предмет који посједујете?
-Немам ја “драгоцјености” у класичном смислу те ријечи. Али ето, отац је обећао да ће да ми “остави” своју прекрасну библиотеку, те ја на тај “најдрагоцјенији предмет” треба да чекам. Што дуже да чекам, надам се.
- Која је ваша највећа екстраваганција?
-Кажу да постоје људи шеве и људи сове (они што лијежу рано и они што лијежу касно). Ја лијежем рано ујутру, па сам дефинитивно нека екстремна сова, и неријетко спремам себи сендвиче или пржим помфрит у 4 послије поноћи. Вјероватно би моји ближњи имали још понешто овдје да додају, али ја ћу се зауставити на овоме. Ипак није човјеку превелико задовољство да препричава неке своје необичности.
- Шта мислите о друштвеним мрежама?
-Огромно се служим друштвеним мрежама да излажем своје политичке ставове, понајвише зато што немам избора, јер ја прижељкујем “улицу”. И колико друштвене мреже сматрам корисним, за размјене знања, података (и, што да не, стварање неких лијепих пријатељстава), утолико их више сматрам и штетним, па ћу овдје да цитирам једног човјека, мало паметнијег од мене: “Друштвене мреже дају право гласа легијама имбецила који су раније успијевали нешто да проговоре само у кафани послије једне чаше вина, не штетећи друштву. Одмах би их ућуткали, док сада имају права гласа као неки Нобеловац. Инвазија имбецила”.
- Шта за Вас подразумијева савршен дан?
-Ја много волим да се дружим: значи, добри пријатељи, па рецимо и неки добар ручак, а онда послије подне одемо и срушимо власт. Увече, поново добри пријатељи и добра вечера. Може и мало пива.
- Ваш хоби?
-Шах, партије карата с пријатељима, скоро све врсте спортова (скијање, кошарка, пливање…).
