скидање прашине

Др Фрањо Ућелини – которски бискуп који је волио Србе!

3124

За 42 године свог бискуповања у Боки Которској (1895-1937), проповиједао је мир, љубав и братство католика и православних, држећи се изреке „Брат је мио, које вјере био“. У Балканском рату слави побједе србијанске и црногорске војске. За вријеме Првог свјетског рата, помагао је прогоњене православне свештенике и народ. Са одушевљењем је дочекао уједињење 1918. Био је члан патриотске организације Соколи. Добио све највеће српске и југословенске ордене, па и орден Светог Саве првог реда. Одликовао га и краљ Никола…

Припремио: Љубиша Морачанин

Франо Ућелини-Тице родио се на Лопуду, дубровачком острву, у поморској породици. Гимназију је завршио у Дубровнику, а богословију у Задру. Своју свештеничку службу почиње као парох брдског села Ошље, које се тада налазило на далматинско-херцеговачкој граници; наставља као професор, затим и ректор Богословије у Задру. Унапријеђен је у бискупа у катедрали у Дубровнику крајем 1894, а 12. јануара 1895. именован је за которског бискупа. А то је било у оној судбоносној деценији када је Аустрија спроводила своје познато начело “Divide et impera”, када је убацивала мржњу међу Србе и Хрвате у Далмацији.

Ућелини је дошао у Боку са јасним и израђеним концепцијама – које никада није изневјерио – а то је братство Срба и Хрвата, и потреба њихове даље борбе за слободу и бољи живот. Заволио је Боку и њен подловћенски град, своју резиденцију. Пришао је одмах народу и посветио му преко четири деценије свог трудољубивог и плодног живота, држећи се оне Његошеве: “Не пита се ко се како крсти…”.

Поред црквеног, доспијева и сналази се на свим пољима рада: просвети, култури, градитељству и разним гранама привреде. Боки нијесу никада били потребнији овакви трудбеници, јер је пропашћу својих једрењака, и устанцима против Аустрије 1869. и 1882. Године, била потпуно исцрпљена и запуштена.

На острву код Кртола, поред манастира (бискупове љетње резиденције) подиже узорни виноград и воћњак, позива околне сељаке и учи их како се подрезује и калеми. У једној широко заснованој акцији тадашњих народних првака за општу привредну обнову Боке, која је почела 1907. године, Ућелини узима активно учешће. Ова обнова родила је прве сеоске задруге, народне штедионице, и прве зачетке индустрије и туризма.

У свим јавним наступима говорио је о потреби народне слоге и вјерске толеранције. То је потврдио и на свом животном дјелу, преводу Дантеовог дјела “Divina commedia” коју је посветио слози и љубави једнокрвне и истојезичне браће Хрвата и Срба. Књига је штампана у Котору, у 10.000 примјерака. Аустријске власти су спречавале њено растурање, али су водећи кругови тадашње краљевине Србије нашли начина да откупе већи дио поменутог издања.

Приликом инсталације православног владике Јовића у Котору 1907, Ућелини је држао говор о љубави и слози православних и католика. Зато га казнише из Рима обуставом ношења бискупске митре и штапа. После су му повратили сва бискупска права. Приликом сахране примаса српског, архибикупа Милановића у Бару 1910, одржао је говор у истом духу. После тога, краљ Никола га је одликовао орденом Књаза Данила.

У Балканском рату слави побједе србијанске и црногорске војске. За вријеме Балканског рата, када је српска војска ослободила Косово, бискуп је у Трсту изјавио: „Благо вама што сте имали среће да доживите лијепе балканске дане.“

За вријеме Првог свјетског рата, на сваки начин помагао је прогоњене православне свештенике и народ. Протествује против хапшења и мучења бокељских родољуба. Огорчен на поступке аустријске солдатеске, напушта Котор и прелази у своје љетовалиште у Кртолима и ту остаје до краја рата.

Приликом побуне морнара у Боки, у фебруару 1918. год. и стријељање четворице вођа ове побуне, бискуп Фрањо је рекао једном свом повјерљивом сараднику: “Ова побуна значи заслужену пропаст Аустрије, коју сам ја предвидио, када је наредила скидање звона са цркава – вјесника мира – да их користи у ратне сврхе”.

Са одушевљењем је дочекао уједињење 1918. Савременицима је остао у незаборавној успомени долазак у Херцег Нови претходнице српске ослободилачке војске (првих дана новембра 1918. год.) са потпуковником Светиславом Симовићем на челу, којом приликом је бискуп Фрањо одржао ганутљив поздравни говор који је до суза дирнуо одушевљени народ.

Краљ Александар га је 1919. одликовао орденом Светог Саве првог реда, 1923. орденом Бијелог орла 5. степена и 1934. орденом Југословенске круне 1. степена.

Када је послије ослобођења и уједињења посјетио Београд, причајући пријатељима о својим утисцима са овог пута, рекао је: “Хвала Богу што сам доживио, био сам у нашој престоници Београду. Од Сушака до Котора возио сам се нашим слободним морем под лијепом југословенском заставом. О, да данас устану из гроба Штросмајер, Рачки, Клаић и Милиновић! Да само могу да проживе један дан у својој слободној отаџбини! Сретни би поново у гроб легли.”

Послије ослобођења и уједињења, иако у поодмаклим годинама, са још већим заносом наставља започето дјело. Политички раздор који је све више растао, у тим годинама, болно дирају његово родољубиво срце, али стари идеалиста не губи наду већ прориче боље и срећније дане.

Насупрот бискупу, дио римокатоличког свештенства је, заједно са хрватским сепаратистима, тежио стварању НДХ. Због тога су свим средствима нападали Соколе. А бискуп Фрањо је до смрти остао вјеран идеалима соколског покрета. Његово животно гесло било је: „Све за народ и вјеру!“

Посланица католичког епсикопата против Сокола 8. јануара 1933. није читана у црквама которске бискупије. Бискуп Фрањо Ућелини је тада изјавио: „Члан сам Југословенског Сокола, био и остајем. Соко, национална организација, није никад био против вјере.“

Када је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из друбовачке околине, благословио их Фрањо Ућелиније на которском вјебалишту, уз оргомно учешће народа, 4. јуна 1933. године (види фотографију!). Том приликом је рекао: „Браћо и сестре, драги моји Соколи, ми смо, ето, благословили ове соколске заставе што представљају љубав, занос, вјерност према нашој домовини Југославији. На нашим соколским заставама усађена је љубав према домовини и краљу своме.“

Умро је у свом родном мјесту Лопуду 1. јуна 1937. Приликом сахране, на Лопуду је било присутно око 5000 грађана из Дубровника, Боке, Црне Горе, Мостара. У поворци Бокеља истицала су се изасланства српских општина у народним ношњама.

Његов животописац, др Виктор Новак у ‘Магнум Кримену’ га често похвално спомиње а о њему је написао: “Кад сам имао среће да први пут у животу видим овога човјека и владику, осјетио сам да је преда мном стајао жив свједок и споменик мучне али сјајне борбе, идеал свештеника и родољуба, који је својим дјелима задужио Хрватство, али и Српство, цио Југословенски народ. Бискуп Ућелини у својој скромности одбијао је све јубилеје. Али неће и не може један, да га воли и са дивљењем поштује цио један народ; да ће га таквим за вјечност сачувати и историја која по заслузи суди.”

Његов ученик и сљедбеник дон Нико Луковић поставио је бронзану бисту свог великог учитеља (рад Тома Росандића) пред прочељем Жупског храма на Прчњу, уз остале југословенске великане.