БИСЕРИ МУДРОСТИ

Црква ће исправити пораз Срба!

6885

Искуствени, проживљени и зато аутентични погледи Жарка Видовића на историју, религију и филозофију, као да су ближи покољењима која су живјела прије њега и онима које ће тек доћи, него његовим савременицима. Видовићево животно дјело, „Његош и Косовски завет у новом вијеку“, које у рукопису има преко 2.700 страна, остало је необјављено, познато само у фрагментима

О КОСОВУ: Ми смо кажњени, јер смо мирно допустили да нас Тито успава и корумпира уз помоћ савезника. Мирно смо допустили да одвоји Косово америчким новцем. Тито је купио од нас Косово и поклонио га Албанцима наркодилерима. Косово је продато, а то је колективни грех наше заједницe који мора да се исповеди и којег морамо да постанемо свесни у литургијском дијалогу.

За нас је важнија била држава од Цркве и десио нам се пораз. Црква ће исправити пораз Срба. Ја мислим да је пут обнове Православља једини спас и за нас и за Косовске Србе, па чак и за Шиптаре на Косову који су у шакама наркодилера и разбојника. Криминално је шта данас ради свет под идејом глобализма. Ако ми обновимо живот у Цркви, не могу нам ништа.

О ЊЕГОШУ: Зашто је Његош велики? Зато што је Његош схватио суштину српске заједнице. И уопште сваке заједнице. У Старом завету Јудеји су схватили да заједница између људи апсолутно није могућа без Божје благодати, да једино Бог може да створи ту заједницу, то јест да једино у савезу са Богом народ може да буде народ и заједница. Без заједнице са Богом човек је апсолутно неспособан да припада икојој заједници.

Заједница подразумева осећање морално, осећање дужности, осећање припадности, осећање очинства и синовства, осећање кћеринства и материнства, осећање сродности, кумства, пријатељства, одржавање часне речи, поштовање речи која је дата као закон. Христос сабира људе у заједницу са самим собом под условом да се човек уздигне изнад греха, грешности своје индивидуе у личности. Услов да се уздигне јесте покајање, самоспознаја, критика самог себе, вршење закона.

О ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ: Пећка Патријаршија је обновљена 1557. године, и то на Косовском завету. И Пећка Патријаршија током две стотине година сабира српски народ. Од Будима до Трста, од Трста до Скадра, од Скадра до Охрида, од Охрида до Арада, па одатле до Будима. И никад српски народ није био боље и јаче окупљен, свеснији себе, и није био бројнији него за време Пећке Патријаршије, кад није имао државу.

Ево, и сад нам одузимају државу. Али, ако ми обновимо живот у Цркви, не могу нам ништа. Али, ако ми не знамо шта је Црква, сви ће нам и те како моћи наудити. Ми не можемо бити Срби ако не знамо ко је Његош, ко је Иво Андрић, ко је Свети Сава, ко је ђакон Авакум, ко је свети Вукашин Клепачки и Јасеновачки.

БИОГРАФИЈА ЖАРКА ВИДОВИЋА (1921-2016):

Судбину и мисао Жарка Видовића уобличио је Други свјетски рат. У најцрњој ноћи Европе, он је искусио оно најгоре. Познавао је Вукашина Мандрапу, потоњег Светог Вукашина Јасеновачког, и психијатра др Недељка Зеца, који ће посвједочити о ономе што се са Вукашином у Јасеновцу догодило. У Јасеновац је из сарајевског затвора доспео и Жарко Видовић, али су га од усташа спасли нацисти, када су га, преко Сајмишта, одвели на присилни рад на поларни сјевер Норвешке.

Из логора Осен побјегао је у Шведску, да би у Упсали, са стипендијом шведског краља, наставио студије. Повратак у Југославију донео му је хапшење и затвор, који је, са привременим пуштањима на физички рад, под присмотром, без суда и осуде, потрајао скоро две године.

Жарко Видовић је међутим, у својим аутобиографским записима, без имало огорчења, тврдио да је смисао слободе непосредно, искуствено открио у концентрационом логору. За примјер слободног човјека који, упркос свим претњама, сам одлучује о својим поступцима, узимао је Исмета Пашића, који је, у Осену, одбио наређење да батина свог логорског сапатника, Србина, да би, потом, за казну сам био претучен до смрти.

Жарко Видовић је о историји и идентитету много тога научио од својих професора са београдског Филозофског факултета, где се обрео по изласку из затвора. Ту је, на часовима Светозара Радојчића, потом и у сусретима са Александром Дероком и Миланом Кашанином, посијано сјеме Видовићевог дубинског разумевања и тумачења улоге цркве у историји Срба и, нарочито, значаја обновљене Пећке патријаршије (1557-1766) у уобличавању српске националне свести.

Те своје увиде Жарко Видовић ће образложити неколико деценија касније, у студији „Његош и Косовски завет у новом веку (1981). Видовићево тумачење премодерног српског идентитета као заједнице Завјета, настале у крилу цркве, која ће се, у 19. вијеку, претварати у језичку, лаичку, демократску заједницу, умногоме одговара моделу прерастања „заветних нација“ у „републиканске нације“, о чему данас пише један од водећих стручњака за нације и национализме, Ентони Смит.

Седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека посветио се студијама Плотина, византијских основа српске културе и, нарочито, мисли Петра II Петровића Његоша.