скидање прашине

КОЛО СРПСКИХ СЕСТАРА: Хуманитарна, а не терористичка организација, како неки мисле!

706

Редакција „Седмице“ је одлучила да објави сторију о Колу српских сестара, како новинар Петар Комненић и други србомрсци по Црној Гори, не би више живјели у страху. У својој емисији на ТВ „Вијести“ са таквим запрепаштањем је изговорио реченицу „Та жена је била чланица Кола српских сестара“(мислећи на Марину Јочић) – да ће многи незнавени грађани Црне Горе помислити да је ријеч о терористичкој а не хуманитарној организацији.

Почетком 20. вијека, у Београду, група добротворки, на челу са сликаркама Надеждом Петровић и Делфом Иванић, основала је Коло српских сестара. Име удружењу дао је писац Бранислав Нушић. У Балканским и свјетским ратовима, Коло је дало огроман допринос лијечењу повријеђених и болесних, као и збрињавању избјеглица, напуштене дјеце, старих особа и инвалида. Чланице Кола биле су хумане жене свих нација и конфесија

Коло српских сестара је женско културно-просветно, патриотско, ванстраначко и хуманитарно друштво основано 1903. године у Београду. Међу оснивачима друштва истичу се сликарка Надежда Петровић, сликарка Делфа Иванић, професорица Катарина Миловук, љекар Драга Љочић, учитељица Анђелија Станчић, писац Бранислав Нушић.

Свијест о неопходности организације акције на територији Старе Србије и Македоније кулминирала је након слома Илинденског устанка. На идеју о оснивању женског удружења са циљем јачања националне свијести везане за ослобођење „поробљене браће“, како оне на југу, под турском влашћу, тако и оне на сјеверу и западу, под аустроугарском влашћу, те помоћ угроженима, без обзира на национално и вјерско опредељење, дошла је Надежда Петровић која је средином 1903. водила разговоре са Делфом Иванић, женом тадашњег српског конзула у Скопљу. Своју идеју је изложила Надежда је у кући свог оца Мите Петровића, гдје је окупила виђеније грађане, махом супруге јавних радника.

Надежда Петровић

Оснивачка скупштина удружења је одржана на Велику госпојину, 15/28. августа 1903, у сали ресторана Коларац, на Позоришном тргу, пред око три хиљаде жена. За прву предсједницу Кола је изабрана Савка Суботић, која је важила за умну жену, великог заговорника националне слободе војвођанских Срба у Аустроугарској. За потпредседницу је изабрана Делфа Иванић, а за секретарицу Надежда Петровић. Име удружења дао је Бранислав Нушић, а прва Правила Кола српских сестара написали су Бранислав Нушић и Иван Иванић.

Прва акција је био добротворни концерт у Народном позоришту, са циљем прикупљања помоћи за пострадале у Македонији. За ту прилику Надежда је сама саставила програм, декор је урадио вајар Ђорђе Јовановић. Један од дародаваца је био и краљ Петар I, који је по свом ађутанту послао прилог од 1.000 динара у злату.

У зиму 1903. Надежда Петровић и Милица Добри (потпредсједница Кола) на планини Козјак су раздијелиле помоћ збјеговима.

Крајем 1906, Савка Суботић се повукла из здравствених разлога, а на мјесто нове председнице Кола дошла је Љубица Луковић. Исте године, на идеју потпредседнице Станиславе Сондермајер, Коло је 1906. покренуло сопствено гласило, календар за четири вероисповијести: православну, католичку, јеврејску и муслиманску: Календар је изгледао као врсту народне читанке, симболичног назива „Вардар”, исказујући жељу о уједињењу.

Од 1906. године, Коло је организовало прве курсеве за добровољне болничарке. Тромјесечни курсеви су се одржавали на Хируршком одељењу у Војној болници у Београду.

Балкански ратови

У Првом балканском рату, Коло је организовало и одржавало IV резервну болницу са 140 кревета, која се налазила у два павиљона Основне школе „Цар Урош“ на Врачару. Први рањеници су стигли из Куманова 26. октобра 1912. године. У њој је збринуто 964 рањеника од којих је 81 био официр. Поред чланица Кола, о болници су се бринуле и супруге дипломата и страних представника. Болница је функционисала од новчаних прилога и друге помоћи, којом су чланице Кола могле да помогну у још 47 болница на фронту. Комплетна болница, са операционом салом, инструментима и материјалом је након рата, септембра 1913. поклоњена граду Приштини.

Делфа Иванић је пратећи свог супруга, осим болнице у Београду, успјела да организује још две болнице у Драчу и Љешу.

Први свјетски рат

Почетком Првог свјетског рата, спаљена је комплетна архива, како чланице не би дошле у опасност. Канцеларија Кола се заједно са Владом 1914. повукла у Ниш. Чланице Кола су током рата, у отежаним условима, помагале колико су могле: израђивале рубље за војску, организовале деобу хране, помагале у сузбијању зараза и радиле као добровољне болничарке у болницама широм Србије. У епидемији пјегавог тифуса 1915. његујући рањенике, као добровољне болничарке, су умрле Љубица Луковић у Нишкој и Надежда Петровић у Ваљевској болници.

Након окупације земље 1915. рад свих удружења, па и Кола српских сестара је забрањен, а одбори си распуштени. Међутим, чланице су наставиле са радом, па су успеле да организују исхрану и смештај за дјецу и старе, а тајно су дотурале помоћ у логоре и затворе у Београду и Митровици. Многе чланице Кола су прошле кроз Абланску голготу.

Чланице женских друштава које су напустиле земљу и нашле се у избеглиштву, такође су наставиле са радом. Прикупљале су помоћ на разне начине, оснивале нова друштва, попут Комитета српских жена у Паризу и Ници, који су организовале Станка Лозанић и Делфа Иванић. Једна од најзначајнијих акција била је усмјерена ка налажењу финансијске помоћи и слању пакета заробљеним војницима који су се налазили у логорима у Њемачкој и Аустроугарској. Ове акције су организовеле Драга Љочић У Лозани, Мејбл Грујић у Берну, Мирка Грујић и Мица Ћурчић у Хагу. Осим тога, радиле су на прихватању избјеглица, његовању обољелих и окупљању ђака.

Међуратни период

Након рата 1918. чланице су се поново окупиле у Београду и за нову предсједницу је изабрана Мирка Грујић. Друштво је наставило са радом, бринуло се о дјеци без родитеља, инвалидима, старицама које су остале без мужева и дјеце, борило се против велике биједе, која је настала као последица рата. По правилима Кола српских сестра, формирани су и Коло барањских сестара, а на молбу из Словеније и Коло југословенских сестара, чији су извјештаји о раду штампани у „Вардару” на словеначком језику.

Године 1922. у Београду је основан интернат, у који су примане сиромашне дјевојчице, без обзира на етничку или вјерску припадност. Зграда Интерната се налазила у Франкопанској улици број 11, у оквиру Дома Кола српских сестара, гдје су биле смјештене просторије Друштва. Питомице интерната су слате у разне женске школе и имале су могућност да прослављају све вјерске празнике.

Коло се залагало за изједначавање грађанских права жена и мушкараца, посебно за право жена на школовање, запошљавање, наслеђивање и управу личном имовином, право гласа жена. Помагало је зидање и обнову многих цркава и манастира. Активно је учествовало у Народном женском савезу Краљевине успостављајући везе са другим сличним пацифичним организацијама у Европи.

Након Првог светског рата, Коло је успоставило сарадњу са сличним друштвима у другим словенским државама: Пољској, Чехословачкој, Бугарској, представљало је Краљевину Југославију на међународним конгресима и указивало солидарност са њима.

Други светски рат

Њемачка команда у Београду је 1942, наредила предсједници Кола, Делфи Иванић, да преда имовину Кола предсједнику београдске општине и тражила да им лично поднесе извбештај о раду. Уочи тог догађаја, спаљена је архива Кола, због страха од одмазде. У њемачкој команди, предсједници Кола поднет је упитник од 22 питања, тражећи јој да, између осталог, пристане на рад удружења под новим условима. Због датих одговора, Делфа Иванић је ухапшена, претресен јој је стан, а Колу је забрањен рад и одузете су му покретне и непокретне имовине.

И поред забране, током Другог светског рата, чланице Кола радиле су „илегално“, у оквиру Секције Црвеног крста. Радиле су на заштити дјеце и младих, помагале избјеглицама из усташке НДХ. У Бајиној Башти, где се налазило једно од највећих прихватилишта за избјеглице, бринуле су посебно о дјеци. Слале су помоћ заробљеницима југословенске војске у њемачким логорима, у Војној болници обилазиле болесне заробљенике пуштене из њемачких логора. У сарадњи са Томом Максимовићем, комесаром за избјеглице у Србији, шиле су одећу и рубље, плеле чарапе, сакупљале храну и љекове.

Послератни период

Нове комунистичке власти ФНРЈ су 1946. забраниле рад удружења и одузеле му сву покретну и непокретну имовину.

Године 1990. група жена у Београду обновила је рад Кола по принципима старе организације Кола српских сестара. Данас Коло има преко 20 одбора широм Србије, а активно је и у Републици Српској, Црној Гори и дијаспори.