трагом трача

Колико нас коштају партије?

1536

Не рачунајући плате посланика, партијама годишње из буџета укупно оде око 8.000.000 евра. Но, није проблем само у парама. Колико се медијског простора и уопште друштвене енергије троши на партије, то се цифрама не може изразити!

Пише: Љубиша Морачанин

Почетак састанка лидера “Грађанске опозиције”, јуче у Подгорици, обиљежио је вербални дуел са групом грађана, који су лидере опозиције вријеђали и питали их зашто троше паре, а не раде ништа. Правих одговора није било, јер су питања била практично реторичка. Ти грађани су апсолутно у праву, јер партије годишње потроше близу 10 милиона евра, а чиме се баве – узалудним међусобним састанчењем која већ трају у недоглед, унутрашњим партијским питањима, лицитирањима око предсједничких кандидата и термина одржавања избора, расправама о бојкоту или повратку у парламент, међусобним оптужбама и осталим формалним партијским стварима од којих обични грађани немају никакве користи. И тако од избора до избора…

Да погледамо прво финансијску страну овог проблема. Колико нас новчано коштају партије? Лани је из буџета за финансирање политичких партија отишло 4.635.000 евра, плус 360.000 евра за посланичке клубове, и плус 788.635 евра за парламентарне изборе. Када се томе додају средства која партије добијају на локалном нивоу, као и од Управе за имовину на рачун плаћања простора, примичемо се цифри од 8 милиона евра! Ако томе додамо и плате посланика, укупна цифра скаче на преко 10 милиона евра!

И није проблем само у парама.  Колико се медијског простора и уопште друштвене енергије троши на партије, то се цифрама не може изразити! А највећа штета је свакако по систем вриједности – младим људима се шаље порука да је најлакши и најпривилегованији пут напредовања у животу кроз партијске просторије. Наравно, превасходно кроз владајуће, али ни добар дио опозиционих није у том смислу неупотребљив, макар на локалном нивоу.

Добро се зна да највећи дио опозиционих лидера радо колаборира са владујућим режимом из личне користи. Подоста се такође зна да се многи из опозиције, и онда када остају релативно доследни опозиционари, задовољавају положајем и угледом који су постигли, зато што су свјесни да су тако достигли свој лични врх, дотакли тјеменом свој животни плафон: у медијској слави, у породичном, љубавничком, чаршијском ауторитету, у посланичким примањима, формалним привилегијама и  неформалним везама.

Мало се, међутим, зна и слабо се чује да велики број опозиционих челника, али и других друштевних угледника који иступају против режима, неће да сруши режим већ хоће да га поправи, да би био бољи – њима. Јер, режим за њих није само режим власти него и систем односа, систем вриједности. Они су стекли имовину, углед, титуле, њима је призната памет у постојећем систему. Када би се коријенито промијенио систем власти, промијенио би се и систем односа и вриједности, поставило би се питање њихове вриједности, довео би се у питање и њихов статус – академски, научни, умјетнички, социјални, егзистенцијални. Зато је за њих боље, да остане онако како јесте, да би они остали какви јесу.

А режим, да би остао, оставиће им све што имају и што јесу. Даће им чак више него и што траже, само да не траже његову промјену. То је тајни и прећутни споразум између власти и једног дијела опозиције, режимског естаблишмента и његових властитих (унутрашњих) опозиционара, који их међусобно веже и држи јаче него отворени договор и писани уговор!

Добро се такође зна да власт има опозицију какву заслужује и да опозиција има власт какву заслужује. Мало се пак зна, а још мање чује, да власт жели управо такву опозицију какву има, а да опозиција жели управо такву власт какву има. Јер, под којим би другим режимом власти, осим под овим, већина ових и оваквих опозиционара могли да буду опозиционари и да се за њих уопште зна?

Осуђени смо да их сваки дан гледамо (заузимају макар половину простора у информативним емисијама) и слушамо како „млате празну сламу“, да их уз то папрено плаћамо, док је њих брига за проблеме обичних грађана колико за бијеле медвједе на сјеверном полу који су врста у изумирању.

Долази нам година избора – локалних и предсједничких, а можда и парламентарних; дакле, тек слиједи агресија на наше очи и уши, а богами и на наше џепове.