ТРАГОМ ЧУВЕНЕ СЛИКЕ УРОША ПРЕДИЋА

    Кога вида „Косовка дјевојка“?

    4764

    Пише: Љубиша Морачанин

    Чувени српски сликар Урош Предић насликао је „Косовку дјевојку“ 1919. године. Те године Швајцарска је прослављала значајну годишњицу своје неутралности. Музеј у Цириху тражио је ту Предићеву слику као први сликани мотив ратне болничарке у свјетској умјетности. То је Швајцарце подсјетило на њихову изгубљену битку са Французима у мјесту Марињан 1550. године, након чега су и одлучили да постану неутрална држава. Швајцарци су објаснили свијету како су Срби изгубили битку на Косову, и како су једини народ у Европи, поред њих, који је на изгубљеној бици изградио свој национални идентитет.

    Косовка девојка је главна личност у истоименој народној пјесми: Она је млада дјевојка која после боја на Косову лута по бојном пољу, поји и вида ране рањеним ратницима, и тражи вереника, кума и дјевера, по народној пјесми то су Топлица Милан, Милош Обилић и Косанчић Иван. Најзад наилази на тешко рањеног ратника, по народној пјесми, витеза Павла Орловића, и док њега поји, који , он јој бесједи да су сва три страдали у боју (доцније умире у њеним рукама).

    Павле Орловић је јунак Косовског циклуса епских народних песама. У историјским изворима о њему нема података, осим сазнања да је био наведен у Герасимовом љетопису из 1389. године, и то као заповједник једног дијела војске. Према народној пјесми „Косовка дјевојка“, он је преминуо након Косовског боја 1389. године, од рана задобијених у њему. Урош Предић га је представио на својој слици Косовка девојка из 1919. године, а Паја Јовановић је на својој монументалној композицији „Проглашење Душановог законика“ из 1900. године насликао његовог наводног претка, Гргура Орловића.

    Орловићи су српска племићка породица из средњовјековне Србије. У источној Херцеговини до средине 16. вијека постојало је племе Орловића у близини Гацка са сједиштем у селу Чарађе, а за које се вјерује да су наследници средњовјековних Орловића. Данас има оних који се сматрају директним потомцима легендарног Павла Орловића – Самарџићи, Мартиновићи, Комненовићи, Османагићи, Јоловићи, Тесле и други.

    Јован Ердељановић у књизи „Стара Црна Гора“ пише о Орловићима у Бајицама: „По старом братству Орловићима зову се сад: мјесто Орловићи, Орловића Кућа, Орловића Баштина, Орловића Долина и Орловића Лазина. За њих се зна само да су се одавно одселили, опет можда са Чарнојевићем. Ако се можда један дио њих одселио са Чарнојевићем, остали су несумњиво отишли у Боку. Тамо има сад у Ластви Орловића, за које читамо код Накићеновића, да су са Цетиња има 300 година, а славе Мартин-дан (св. Стевана Дечанског).

    Чувени историчар с почетка 20. вијека, Ристо Ковијанић, пронашао је у которским архивима неколико лица из предања Мартиновића и осталих из рода Орловића и доказао да је њихово предање тачно до Неноја Ивановића (живио око 1420. године) који би могао бити или син Павла Орловића, који би можда био именован као Павле Ивановић по братству Ивановићи које се тад формира на Цетињу или можда Павле Вуковић по оцу или некако другачије у историјским документима или син неког његовог брата или рођака (Ивана Орловића).

    Ковијанић помиње Тодора Ненојева Ивановића забиљеженог у которским архивима 1440. како се задужује да би купио панцир. У Бајицама постоји Ненојев гранични камен и Ненојев крст, који се помиње у повељи Црнојевића из 1489-те као граница између села Бјелоши и Бајице. Очигледно је да је Неноје био предводник своје групе досељеника, тако да се досељавање Орловића у Бајице може временски одредити, вјероватно између 1371. године и 1439. године.

    Пјесма Косовка девојка, заједно са пјесмом Смрт мајке Југовића, рачуна се у најљепше косовске пјесме и добила је, као алегорија за бригу, помоћ и љубав према ближима, велику популарност у српском народу.

     

    Грб Орловића према Илирским грбовницима