поглед с истока

Како ме заклао Матија Бећковић!

3239

Пише: Донко Ракочевић

По чувеној причи са далеког севера, ловци на вукове, бодеж са две оштрице, умоче у свежу крв, балчак пободу у лед и оставе у снежној пустињи. Гладан вук осети крв надалеко, поготову на чистом оштром ваздуху, под високим мразним звездама, и брзо пронађе крваву удицу. Облизујући крваву сукрвицу, пореже језичину и своју топлу крв лапће с хладног сечива. И не уме да стане док се не скљока надут од сопствене крви.

Ово је инсерт из Бећковићеве пјесме „Бодеж“ које се сјетих у овој прохладној ноћи без звијезда, пошто се ја нађох у улози халапљивог вука, а Матија Бећковић је послужио као нож ловцима на читаоце из уредништва београдског „Недељника“. И ево ме,  једва жив, изнервиран и бијесан, цијепам на ситне комадиће популарни другосрбијански магазин.

Елем, купих поподне „Недељник“ пошто видјех Матију на насловној страни, рекох поправиће ми својим луцидним реченицима овај суморни дан, иако сам се сто пута заклео да нећу куповати то „мондијалистичко смеће“.

Иако је најава великог интервјуа са Бећковићем на насловној страни, прве странице су резервисане за коментар Александра Апостоловског (на три странице) под насловом „Митрополит, звани два вода војске, против Вучића“.

Свакаквих бљувотина,  лажи и подметања се последњих дана може прочитати по београдској штампи, о митрополиту Амфилохију, али ово што прочитах у поменутом тексту је прљавије и опасније од свега тога, јер Апостоловски на перфидан начин, са сијасет полуистина, прави конструкцију да је Амфилохије склопио дил са Милом Ђукановићем! „Подгорички цар Мило кога обасјава небеска свјетлост дијаманата са златног ролекса је, по потреби, био и велики пријатељ Амфилохијев и продана душа која је признала независност Косова… Вероватно само Амфилохије зна какав је дил склопио са Ђукановићем…“

Е, даље нисам могао да читам. Претпостављам шта је слиједило – „… а није осудио Мила Ђукановића када је признао независно Косово“, и остале лажи које се ових дана, као покварена грамофонска плоча, врте по Вучићевим медијима.

Заклех се још једном да више нећу куповати ово безбожничко и лажљиво смеће и испцијепах га у хиљаду комада. А не бих га ни данас купио, него ме намамише са Бећковићем.

Како сам из најаве интервјуа видио, Матију нијесу питали ни о Косову, ни и Метохији, ни о Вучићу,  ни о Амфилохију, сматрали су очигледно да су нам они то најбоље објаснили кроз поменути текст Александра Апостоловског. А с Бећковићем су ћаскали о давно прошлим временима.

Ајд’ што сам ја испао наиван, али ми је више криво што наш славни писац и ровачки мудрац пристаје да гостује у таквим новинама, служећи, на посредан начин, англо-саксонским, антисрпским интересима.

Свјестан је тога, претпостављам, и сам Матија, али не може да се одговори својој ћерци, Ољи Бећковић, која је миљеница уредништва „Недељника“ и икона Друге Србије. Друге светице Другосрбијанци и немају, можда још Биљану Србљановић, а светаца имају доста – од Ђинђића до Филипа Давида.

Ко је могао до прије неку годину замислити да ће Другосрбијанац постати и Александар Вучић – радикал, великосрбин, делија… На размеђи два миленијума, причао ми је како је са Шешељем био позван код Милошевића кући на вечеру, после потписивања краја рата с НАТО-ом, те како се Слоба јавио на телефон и пошто је спустио слушалицу веселим гласом им рекао: „Ево, Марија ми се јавља из дискотеке, цело њено друштво је срећно што је рат завршен!“

-Можеш замислити државника који своје најкрупније одлуке оправдава мишљењем неке групице накромана из дискотеке. Да ли би данас постојало Србије и српског народа да су нам кроз прошле вјекове вође биле такве – рече ми Александар Вучић, правећи ону његову сажаљиву фацу надомак плача.

Но, Милошевић је ратовао за Косово, а Вучић би да га на пролеће преда без испаљеног метка. А опет ми је највише криво на Матију што је послужио као мамац у „Недељнику“. Ајде да су му дали да прича на актуелне теме, него су га замајали са Ћосићем, Михизом, Ђиласом… знајући колико их је волио, а нама потурили ударно памфлет о митрополиту Амфилохију пун „отрова“.

Подсјети ме то на једну трагичну ситуацију с почетка 90-тих, када Хрвати дигоше у ваздух кућу и хотел мог рођака Зека Ракочевића на Ћилипима. Позваше га на пиће у Дубровник, а послаше зенге да му униште имовину.

Драги мој Матија, немој више да будеш тако наиван, да те хватају на емоције према старим пријатељима, јер знам да ти је највећа емоција према Косову и Метохији, већа и од љубави према ћерци. Толико пута смо одгледали серију „Село гори а баба се чешља“. Када одбранимо Косово, пиши мемоаре, а сада нам требаш за прве борбене редове…