Углед се некад звао образом и није било битно јеси ли богат или сиромашан, јеси ли школован или ниси, образ се градио годинама, а могао се изгубити у тили час. У данашњем друштву образ није битан – продаје се за Јудине шкуде!
Пише: Душко Ивановић Конте
Довољно сам стар да памтим како је стари свијет некада јако држао до властита угледа. Рецимо, генерација мојих дједова и бака, дијелом и генерација мојих родитеља. Углед се заправо звао образом и није било битно јеси ли богат или сиромашан, јеси ли школован или ниси, образ се градио годинама, а могао се изгубити у тили час.
Образ је, наравно, био окренут према вани, према другим људима и њиховој процјени твоје личности и твог понашања, пазило се да образ није нипошто тврд (ђон – образ се то звало) и да није црвен, јер су то биле двије граничне вриједности. А када би се гранична вриједност прешла – губио се образ. Трајно. Пазило се на јавни наступ, да не галамиш кад не треба и гдје не треба, да поштујеш кућни ред, да поштујеш бонтон, да не бацаш смеће гдје се не смије, да не радиш на своју руку било што, а да прије тога не питаш сусједе. Пазило се да некога не повриједиш, да не учиниш ништа што не би да теби други учини.
Пазило се да не чиниш зло и да га не желиш некоме. Као клинац сам осјетио пуно пута ту тежњу старијих да те исклешу у поштеног и моралног, човјека с образом. И чинило ми се да тако мање – више сви раде. И имао сам, испаде сад уобразиљу, да живим у нормалном друштву, високих моралних начела, у којем вриједи остати. Вријеме ће ме, нажалост, демантовати.
Колико гласна може бити тиха већина?
Наравно, ни тада нисмо сви били исти, било је вазда гуланфера, улизица и покварењака, али тиха већина је била гласнија. Морал је био тврд, а срамота непожељна. Оно што је било с друге стране образа, то се чувало у кући, или се дијелило с најоданијим пријатељима. Трачеви, вицеви, оговарања, постојало је то увијек, али се гледало да не излете вани неконтролисано.
Да се због глупости не изгуби образ. Постојали су и тада сви силни судови, више и ниже инстанце правде, службене институције које су просуђивале ко је добар, а ко је лош, али постојао је и тај неслужбени суд јавности од којег те није могла спрати ниједна ослобађајућа пресуда на папиру овјерена печатом. Ниједан те адвокат, као што то раде данас, није могао спасити суда части који је чинило твоје окружење – па је изгубити образ пред људима, првим сусједима, комплетним комшилуком била најгора ствар која вам се могла догодити.
Заправо, да не романсирам превише, сигуран сам да је већина људи у нека сад већ минула времена држала до части и образа, и да постојао је страх од суда ближњих и постојао је стид. Постојала је, сходно томе, и нека мјера у јавном понашању. А кад имаш већину која се тако понаша, онда имаш и релативно уређено друштво и заједницу у којој постоје правила понашања која се не прелазе тек тако. Гдје се у кући може бити и дивљак, али према вани мораш бити „како Бог заповиједа“.
Продали смо образ за сертификат
Многи воле тражити узроке зашто нам је овако како већ јесте, а ја сам сигуран да нам је овако јер је у једном тренутку, вјерујем тамо још у осамдесетим годинама, број оних који су држали до образа постао критично угрожен од броја оних који нису марили за исти тај образ.
Тада, када је наједном постало друштвено прихватљиво не бити скроман и не бити поштен, кренули су ситни и крупни лоповлуци по фирмама, кренуле су услуге и услугице, непотизам и мито. Кренули су се дрмати темељи друштва, не нужно социјалистичког, него сваког друштва на чијим темељима се може градити будућност. Наиме, не можете градити будућност на темељима јавашлука, лоповлука, себичности и безобраштине. А наше друштво одавно је такво. Искварено до сржи. Друштво у којем образ није битан. У којем се образ продаје за Јудине шкуде.
У којем је све важније од њега. У којем се извренуло све, па и образ. Оно најгоре, што се у уређеним друштвеним односима чува дубоко у себи, сад је постала мода. Оног тренутка кад је чување образа попустило пред похлепом, пред жељом да се буде већи у друштву него што збиља заслужујеш, када је „не пожели туђе“ постало старомодно и превазиђено , кад је гомила одбацила тиху воду и пожељела бујицом, па како год…
