Пише: Донко Ракочевић
Између Маслинове горе и Јерусалима, уска долина раздваја два брежуљка. На њиховим падинама су хиљадугодишња гробља, једно јеврејско, друго муслиманско, у спокојном суочавању којим се одржава историјски контиуитет мјеста. Мртви се никада не мијешају, али се међусобно прихватају и чини се као да пружају руке једни другима да би заједно стигли у Свети град.
Значи ли то да је мир међу Јеврејима и Арапима, међу Израелцима и Палестинцима, међу вјерницима те три велике монотеистичке религије којима је овдје колијевка, могућ само у смрти?
Историја мјеста нам говори да није тако. Крсташи су ти који су, након заузимања Јерусалима, извршили ужасан покољ Јевреја у граду, а не Саладинове трупе када су га поново заузеле. Заправо, од доба Римског царства, у вријеме крсташких похода, као и у 20. вијеку, Запад је тај који је, у сувише доброј или сувише лошој намјери, тамо сијао сјеме зла.
Ционизам, крајем 19. вијека и између два свјетска рата, успјех добрим дијелом дугује развоју антисемитизма и погромима Јевреја у централној Европи и Русији. Ужасан холокауст учинио је остало.
Два пута је, дакле, хришћанство протјеривало Јевреје у правцу југа: шпанска инквизиција 1492, а затим сабласт покоља вршених у Другом свјетском рату. Тако су се, на минијутарној палестинској земљи, нашле заједнице отписаних, непризнатих жртава, презрених, колонизованих, тлачених… Јевреји са свих страна и Палестинци.
На Палестинце, које су освојили Турци, а затим колонизовало Британско царство погазивши ријеч Лоренса од Арабије, арапске династије и диктатори су, у најбољем случају, гледали с презиром, а у најгорем, доживљавали их као топовско месо, следећи властите интересе долара и славе.
Од како постоје писани трагови, историја нас учи како је лако навести несрећне на сукобе, како их је лако инструментализовати да би водили наручене ратове у име моћних заштитника и сумњивих пријатеља.
На једној страни они који су преживјели логоре и погроме, ојачани легитимитетом који им пружа патња, енергије удесеторостручене чињеницом да им је пораз забрањен и који постају тлачитељи. Тако су настале коалиције у којима је јеврејски народ изгубио своју душу, раније са Јужноафричком Републиком апартхејда, колонијалистичким француским и енглеским трупама у неизвјесној Суецкој епопеји 1967. године, а потом преузимањем улоге предстраже америчких интереса у региону.
На другој страни, Палестинци, очајан народ коме је после једног јарма наметнут други, коме је одређено да сам самцит постане жртвени јарац који ће понијети терет свих злочина који су на Западу почињени према Јеврејима.
Кад неко има 20 година и Палестинац је, када не види никакву будућност, никакву перспективу на земљи, а када неко велича хероизам и дивоте Алаховог раја, како да не размишља о одлуци да жртвује властити живот да би наудио непријатељу? Људске бомбе у кафеима, дискотекама, продавницама, око за око, зуб за зуб, тенкови, булдожери, убиства… Какво лудило! И то траје седам деценија, тако да често дјеца коју су тукли и мучили – постају одрасли насилници, очеви који малтретирају.
Нечиста савјест западних држава, због њихових злочина над Јеврејима кроз историју, у сразмјери је са њиховим произраелским ангажманом. Одговорност Запада, Европе и Сједињених Америчких Држава, тако је велика у стварању израелско-арапског вртлога, да у њихова лијепа обећања више нико не вјерује.
