Како су чувени писац Драгослав Михаиловић и његова издавачка кућа „Лагуна“, у припреми за поновно издавање његове књиге „Злотвори“, успјели да намагарче цијелу јавност, па и наш портал, али никога као београдски „Недељник“ који је на 12 страна објавио одломак из његове књиге који је могао да се преприча у десет реченица…
Пише: Донко Ракочевић
Драгослав Михаиловић је књижевник и академик САНУ. Роман „Кад су цветале тикве“ први пут је објавио 1968. године и изазвао значајну реакцију социјалистичког режима. Представа која је у Југословенском драмском позоришту у Београду требало да се игра по овом роману је забрањена прије него што је изведена премијера, а по причи аутора, Јосип Броз ју је лично забранио на инсистирање Едварда Кардеља. Сем овог, Михаиловић је објавио и следећа дјела: Фреде лаку ноћ, Петријин венац, Чизмаши, Голи оток, Црвено и плаво, Време за повратак, Гори Морава, Лов на стенице.
Рођен је 1930. године у Ћуприји, студирао у Београду – Филозофски факултет на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Са двадесет година бива хапшен и послат на Голи оток. „Мени су отворили досије када сам имао 18 година. Негде сам, наводно, рекао да је друг Тито амерички шпијун. Оцинкарио ме школски друг. Истрагу је водио Александар Спасић, који је касније избачен из Удбе због алкохолизма. Његов син је доскорашњи удбаш Божидар Спасић“, испричао је Драгослав Михаиловић за данашње „Вечерње Новости“.
Пошто сам синоћ на рекламама видио најаву тог интервјуа, под насловом „Мучење логораша осмислио Ђилас, а одобрио Тито“, са нестрпљењем сам јутрос купио „Новости“, очекујући да ће академик Михаиловић коначно мало убедљивије образложити оптужбу из поменутог наслова, поготову што смо на нашем порталу објавили одломак из његове књиге на ту тему, а која излази ових дана. На жалост, ништа ново – цијела његова конструкција своди се на писмо које је наводно добио 16. септембра 1998. године од професора Александра Павковића из Сиднеја:
„Његов покојни отац Анте Павковић био је цењен психијатар у Београду… Једног дана 1948. или 1949. године (син Александар није могао да се сјети) др Анте Павковић је заједно са својим професором Владимиром Вујићем, који је био предсједник Српског лекарског друштва, позван у Централни комитет СКЈ. Тако су их дочекали Александар Ранковић и Милован Ђилас. Ђилас је разговарао започео тиме како Совјети на јавним процесима успевају да од својих оптуженика добију свакојака признања, а да они још не успевају. Збуњени психијатри су одговорили да они нешто такво не знају и да за сличне методе нијесу чули. Онда су им руководиоци рекли, а непрекидно је главну ријеч водио Милован Ђилас, да ће, уз богате дневнице, добити путне налоге за путовања у иностранство, где треба да од познатих научника и стручњака потраже одгвооре на ова питања. Др Анте Павковић и професор Вујић су отпутовали у иностранство. Тамо су обилазили познате професоре психијатрије и психологије. После повратка, професор Вујић и Павковић су о путовању реферисали у Централном комитету, где су их опет дочекали Ранковић и Ђилас. Психијатри су поднијели извјештај да су у иностранству сазнали да Совјети ова признања добијају пошто над окривљенима примијене тортуру неспавањем, која мора трајати најмање десет дана...“
И то је практично све што се тиче Михаиловићеве аргументације. А што је најгоре, то писмо он не посједује, наводно га загубио, или му га украла Удба! На питање новинара Новости како је могао дозволити да му се загуби тако значајно писмо, он каже: „Не знам шта се догодило. Ако хоћемо право, вјерујем да ми га Удба ‘ћорнула’. Имала је своје људе који су се бавили улажењем у туђе станове. За те послове врбовани су разни пљачкаши…“
Да ли сте ви били подвргнути мучењу неспавањем? – питала га је новинарка Драгана Митровић, а ево његовог одговора: „Јесам! Моје саслушање срећом није дуго трајало. Пола дана сам стајао док су ме четворица иследника испитивала. Као да сам имао нешто озбиљно да признам. Знам да је осуђеник на смрт, Бранко Путник, који је после помилован, држан без спавања три или четири месеца. Многи су уверени да није могуће да човек толико издржи без сна. Али, могуће је. Иако се потпуно одузме, кичма се удрвени, ноге натекну, боле руке, глава… Језиво… Натечен од батина и дугог стајања, повремено би задремао. Пет минута било му је довољно.“
Пола дана су Драгослава Михаиловића мучили неспавањем! А Бранка Путника – четири мјесеца! Јао, да није штампарска грешка!
А онда, у интервјуу, долази шлаг на торту: „Искрено да кажем, допада ми се политика Александра Вучића, која је по мом мишљењу и происточна и прозападна. То је веома тешко извести у државничком понашању, јер значи седење на две столице. Лако можеш пасти између њих. Чини ми се да Вучић успева да се одупре притиску Запада да уведе санкције Русији, а ако има притиска Русије да не уђе у НАТО – успешно се одупире иу томе. Председница Владе Ана Брнабић је рекла да наша политика није проамеричка, није проруска, него просрпска и то је прави израз за политику којом се Вучић бави.“
Сада ми је све јасно. Драгослав Михаиловић је чекао да коначно неко ослободи Србијанце, па и њега, страха, аутоцензуре и диктатуре, те је одлучио да „истину“ о фамозном писму коначно саопшти – после скоро 20 година чекања! Мада му је, каже, лакнуло када је ДОС дошао на власт – тада су престали да га прате и прислушкују! Има човјек, изгледа, изворе у Удби, као и наш Небојша Медојевић.
Шалу на страну, ова сага о Драгославу Михаиловићу и непостојећем писму из Аустралије из 1998. године, вуче се по нашим медијима ево пар мјесеци (на жалост, и „Седмица“ је дјелимично била насјела) да би се што боље продало допуњено издање Михаиловићеве књиге „Злотвори“ које ових дана треба да се појави у издању београдске „Лагуне“. Свим средствима се служе издавачи и аутори књига, маркетинг је чудо – „од комарца направе магарца“. Само што у овом случају нема ни „комарца“, пардон, писма. Загубило се негдје…
П. С. – Него, тек сада видим да ми је наслов овог текста погрешан, јер није изматуфио академик Михаиловић, него ја који сам, прије мјесец дана, насјео на његову причу. Шта ћу – волио сам његове књиге…
