Духовне лекције

ИСИХАЗАМ: Срце духовног живота Византије!

3014
Василиј Кандински, Композиција са светима, 1911.

Исихазам је молитвена традиција у православљу, коју упражњавају монаси тиховатељи. Исихастички покрет је од свог појављивања био у средишту не само црквеног и теолошког бивствовања већ је прожимао цјелокупно биће Византије

Исихастичко упражњавање живота се заснива на слову Јеванђеља по Луки: „Царство је Божије унутра у вама“ и на савјетима Апостола Павла: „Молите се непрестано“, вуче коријене из раних монашких центара хришћанског Истока: Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда.

Исихазам је срж византијске филозофије, а исахисти (тиховатељи) су елитни православни монаси. Исахаста је био и омиљени писац Саве Немањића – Јован Лествичник (580-650), игуман синајског манастира из 7. вијека и аутор чувене Лествице (гдје наводи 30 степеника аскетизма и мистицизма који воде у рај).

У најстрожијој аскези многобројни монаси су одлазили у изолацију, у пустињу или у пећине, тражећи мир и самоћу, како би могли непрестано да се моле. Ти пустиножитељи добили су име  исихасти, молчалници или ћуталице, тиховатељи. Исихастима је идеал био чист контемплативан живот, унутрашња концентеација, непрекидна молитва у себи, умна молитва, или молитвено тиховање.

Таква молитва доводила је исихасте у стање екстазе, изазивала осјећање неизрецивог блаженства и привиђање небеске свјетлости. Ту визију свјетлости монаси исихасти сматрали су неземаљском, нестварном, сличној оној свјетлости која је обасјала Христа на Таворској гори.

Исихастички покрет је од свог појављивања био у средишту не само црквеног и теолошког бивствовања већ је прожимао цјелокупно биће Византије. Ријечју, исихазам је био „срце духовног живота“ ове православне империје.

Монаси исихасти доносе „филозофију духовног живота која ће ванредно оснажити православну самосвијест српског народа, свијест о припадништву једној древној цивилизацији, чије вриједности одолијевају искушењима времена“ (Димитрије Богдановић).

Сава Немањић је усред врта Богородице и монашке републике Свете Горе подигао келију, испосницу или ћуталицу. Она је постала јединствен центар за духовни препород посредством поста и исихије. Приликом првог боравка у келији, Сава се подвргао ригорозном подвизивању: лежао је на голој земљи, постом умртвљивао сваку тјелесну жељу, а ћутањем стицао сигурност и спречавао удаљавање мисли од Бога, имавши у виду ријечи апостола: „Ја не живим, већ Христос живи у мени!“

Његова душа је, према хагиографима, све више личила на стријелу која се пробија ка небу. Наиме, према исихастама, свака душа има два крила којима лете ка небу: пост и молитву.

Сава Немањић је савјетовао братију да се клоне сујетних бесједа, срамног и празног разговора. Хагиографи свједоче да су Савине усне скоро увијек биле у покрету, због непрестаног изговарања умне молитве, као својеврсне исихастичке мантре. Вјерује се да њене чаробне ријечи омогућавају бестрашће, да разгоне зле духове и да ослобађају од гријеха и сваког страха.

Исихасти су заправо скратили ’Оченаш’ у Исусову молитву, молитву ума (а по некима и молитву срца), с којом на уснама лијежи и устају, живе и умиру: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ; СИНЕ БОЖИЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА!

Исихаста је био и отац Тадеј, који је у разговору са Владетом Јеротићем рекао: „Бог је неухватљива енергија, и човјек носи у себи неухватљиву енергију. Када се усагласе те двије енергије, какав рај већ овдје на земљи, каква радост и свеобухватна љубав.“

Васељенски сабор који је одржан у Цариграду 1351. године прихватио је учење О ВЈЕЧНОЈ ТАВОРСКОЈ СВЈЕТЛОСТИ, тј. о вјечним божанским енергијама, али Православна црква ни до данас није у потпуности прихватила учење исихаста и мистика.

За исихасте и мистике није знање – свјетлост (што је суштина просветитељства), него је божанска енергија – знање, филозофија по Христу или по Духу Светоме. Умјесто сократовски (кроз дијалог), исихасти до истине доспијевају непосредно, живим општењем с Богом.

Теолошке импликације исихастичког духовног искуства врло су значајне, јер воде непосредном богопознању, сходно којем се Бог јавља својим енергијама, при чему својом суштином остаје недоступан.