Поводом годишњице страдања дјечака који је лани објединио Црну Гору

БОСОНОГИ ПРИНЦ: Изашла књига о Огњену Ракочевићу

5638

Из штампе је изашла књига „БосонОги принц“, поводом годишњице страдања Огњена Ракочевића, плавокосог дјечака који је лани објединио Црну Гору. У књизи су сабрани ауторски текстови, фотографије и стихови, објављивани у новинама и на друштвеним мрежама. Биће пласирана сјутра на киосцима у Подгорици у организацији Фондације „Огњен Ракочевић“ и дневног листа „Дан“, а сав приход биће усмјерен за помоћ дјеци са аутизмом.

На насловној страни је цртеж Михаила Павићевића, а на задњој је манастирски врбиш на острву Врањина гдје је Огњен, после 12 дана потраге, пронађен.

-Манастирски врбиш је мјесто које се налази на ушћу ријеке Мораче у Скадарско језеро. На једном од два брда тог острва, налази се Манастир Врањина, а на врху брда је постављен дрвени крст. Испод сусједног брда, пронађен је Огњен. Четири године раније, Огњен је нацртао то мјесто, па и онај крст на брду, с тим што је изнад крста нацртао нешто као светитељски ореал. У подножју брда је нацртао и зелени врбиш у коме је пронађен, као и себе на начин како је иначе цртао себе – каже Бранко Ракочевић, Огњенов отац, који је сабрао текстове у овој књизи и припремио их за штампу.

Црква св. Николе и манастирско имање у чијем подножју је Огњен пронађен

Ево одломака из неколико текстова других аутора:

„Отишао је диван дечак који је тежећи узвишеној игри слободе, ушао у све црногорске домове. Дјечак који је ујединио цијелу Црну Гору. Дјечак који нас је, такође чудесно, све уозбиљио и оплеменио …“ (Миодраг Лекић)

„Огњен нам је као комета која је бљеснула на небу и угасила се у води – несвјесно, али тиме чистије и дубље пренио поруку велику као сав наш свијет: о животу, и о слободи.“ (Марко Милачић)

 

„Показао си наше врлине и мане, недостатком страха помјерио си границе. Заборавиће те заборав, памтиће те сјећање … Хвала ти за скок, насмејани дјечаче!“ (Мишко Ђукић)

„Невиђена је та Огњенова, дословно, историчност, јер је управо њему судбина у почетку тако мало дала. А постао је великан, мада дирнут, то констатујем без патоса, због тога што су сви препознали у њему ону највећу есенцију свакога, а да је нико од нас не успијева изразити, тако да се питамо ко је ту заправо аутистичан – он, или смо то заправо ми…“ (проф. др Предраг Поповић)