Разликовање између Истока и Запада је последица историјског процеса дугог трајања.
Римско царство је била већа цивилизација, али Грчка је имала знатно развијенију и хуманију културу. У Риму је конзензус становништва стваран око арене, у којој је проливање људске крви било највећа атракција.
С друге стране, у античкој Грчкој, од архајског доба, масовно окупљање, оно које одржава друштвени конзензус, одвија се на стадиону и у спортском надметању, без проливања људске крви. Надметање је било жестоко, али без људских жртава.
Неких хиљаду година после античких игара, када крсташи Првог крсташког похода доспијевају у Византију, Ана Комнен у Алексијади описује саблазан Византиница при сусрету са свештеним лицима са Запада, који проливају људску крв, и није им сметало да после тога служе мису. Било је то понашање несхватљиво за Византинце, код којих је проливање људске крви неспојиво са свештеним чинодејством.
Поносни на хеленско поријекло своје културе пуно више него на римско поријекло својих институција и свога племства, Византинци су вољели да говоре како „Римљани имају своје законе, али ми имамо своје. Римски су обичаји без умјерености, сурови и иду до проливања крви, а наши су човјечни“ (цитат Јована Златоустог).
Као што је познато, православни свештеник, ако би и ненамјерно био узрок нечије смрти, не може више да врши црквену службу и евхаристију.
