Највеће проблеме хришћанима на Балкану правили су Срби док се нису покрстили. Према сведочењу попа Дукљанина, кнезови и краљеви Срба гонили су све што је носило хришћанско име. Сетимо се Свевлада (640-66) који је жестоко прогонио хришћане и према њима чинио разне подлости; Ратимира (700-730) који је хтео да збрише хришћане са лица земље и да им затре име, и који је разорио многе њихове градове
Нема сумње да је становнике Илирије светлошћу јеванђеља просветлио апостол Павле, који је, у пратњи свог ученика Луке, уздуж и попреко прошао Илирију, Епир, Тесалију, оснивајући цркве и црквене заједнице по читавој Илирији, Епиру и Македонији. У Посланици Римљанима апостол Павле говори како је јеванђељем Христовим просветлио земље од Јерусалима све до Илирика.
Нико не оспорава предање да је апостол Павле био у Драчу и у њему обратио у хришћанство доста хришћана, и да је први епископ тог града био Ћесар (Цезар) један од 70 Христових ученика био рукоположен од стране самог апостола Павла ( у другој половини првог стољећа, 57-58. године). У Македонији видимо његовог сарадника – епископа Урбана; док је за епископа Солуна поставио Силуана; а Јерму за епископа у Далмацији.
Довољно је и оволико чињеница да бисмо се увјерили да је хришћанство у Старој Србији (Дарданија) и Албанији (Илирија) почивало на сигурним основама, да су већ у првим вјековима хришћанства постојали епископи који су учествовали и у раду првих хришћанских сабора.
Нема сумње да су епископи у Албанији у првим вековима хришћанства подлегли управи римсог папе у складу са грађанском поделом империје. Услед њене поделе на области, Илирик је припао Западном римском царству, зато је и папа постао црквени поглавар Илирика.
Викар римског папе, који је управљао Илириком у црквеном смислу, имао је своју резиденцију у Солуну. То се није допадало световним властима, које су постигле да свештенство изнесе своје захтеве за потчињавање Византији а не Риму. То је послужило као повод за раздор између римских и византијских епископа. Јустинијан је ставио тачку на те раздоре оснивањем посебне црквене световне организације за цео Илирик (у најширем смислу) 535. године. Римске папе су, без обзира на то, сматрале себе духовним челницима Илирика, на основу принципа о непроменљивости црквених граница, установљеног декретом Другог васељенског сабора.
Међутим, невоља за цркву дошла је споља. Почела су прогањања хришћана од стране дошљака (Срба) који су преплавили Мизију, Дарданију, Македонију и Илирик. Према сведочењу попа Дукљанина, кнезови и краљеви Срба гонили су све што је носило хришћанско име. Сетимо се Свевлада (640-66) који је најако прогонио хришћане и према њима чинио разне подлости; Ратимира (700-730) који је хтео да збрише хришћане са лица земље и да им затре име, и који је разорио многе њихове градове.
Будући да нису могли да подносе тај терор, хришћани су напуштали своје плодородне равнице и бежали у планине и онде на неприступачним местима подизали градове, тврђаве и здања, колико је ко могао. Ето зашто смо видели онолико здања, манастира и цитадела по планинама Албаније. Дардани и Беси, покрштени у време римске владавине и романизовани, нису могли поднети српски јарам и сакрили су се из приморских и загорских области по неприступачним планинама. Ето зашто с друге стране и у равницама видимо рушевине старих градова и цркава (у Шиљдији, Сарди, Рашу, Крајни, Златици…).
Пре него што су Срби примили хришћанство од византијске цркве, преко просветитеља, хришћанске папе се нису љутиле; било им је прексупо јединство вере и мишљења. Тај догађај се збио за време српског краља Светополка, који је био покрштен са свим својим народом. Догађај је изазвао велико задовољство међу угњетаванима. Поново су се спустили у своје равнице.
Поп Дукљанин даље каже како је Светополк наредио својим поданицима римске народности да се врате у своје домове, обнављају градове и места које су пагани били разорили. Све се то међутим одигравало 885. године, иако је 10 година раније био сазван Далматински сабор на коме су били поново успостављени епископи у Албанији и Србији.
Без обзира на то што су грчки епископи свуда настојали да истисну римске епископе, ови су остајали на својим местима. Зато на истоку од тог времена видимо по два епископа, и латинског и грчког, оба су носила исту титулу.
До 1289. године драчки архиепископи су били под непосредном управом Цариградске патријаршије, а од тада су прешли под управу Охридске архиепископије, без обзира на то што је потом , током 1336. године, Душан освојио Драч. Након тога до последњег времена низ архиепископа се није прекидао.
Године 1632. био је Харитон архиепископ у Драчу. Он је био код нас у Русији с молбом за милостињу. Из његових изјава се види да је био постављен у митрополији Драча од стране охридског архиепископа Анастасија.
За време Григорија, 1767. године, архиепископија драчка је поново пала под управу цариградске патријаршије, због пропадања Охридске аутокефалне архиепископије.
Архиепископи имају резиденцију од давних времена у Елбасану. Они управљају хришћанима у Драчу, Каваји, Пекињу, Тирани, Елбасану и Спату.
Од старих храмова у Драчкој епархији остао је само храм у Елбасану; остали су свуда порушени. Цркву је 1380. године, у име св. Јована Владимира, подигао Карло Топија, од камена римског здања које је претходно било на том месту.
У Кавајском мидерлуку, на сат пута од градића, постоје две порушене православне цркве. У самом граду опстала је стара црква за 160 кућа православних Цинцара, али није познато када је подигнута.
У многим селима постоје рушевине цркава, на пример у селу Мамели у Тиранском округу, у селу Подлзи, у селу Молеашу и у другима око Елбасана. Хан каже да су сва припадала католичкој вероисповести, али да су по пресељењу у Елбасан примили православље.
Драчкој архиепископији, до појаве архиепископа Саве, било је потчињено 16 епископија: Барска, Улцињска, Скадарска, Љешка, Дривастинска, Диоклекса, ПУлатска, Стефанска, Чернишка, Кројска, Ханувијска, Горамокрска, Акрокеравнијска, Валонска, Бератска и Градичка.
Седморицу првих епископа, цариградски патријарх је дао под управу Српске архиепископије чим је Св. Сава постао самостални архиепископ. Осталих девет је као и раније остало под управом драчког архиепископа или боље рећи Охридске архиепископије којој је била потчињена и сама Драчка митрополија у 13. вијеку.
Из изложеног се може видети да је у равницама Горње Албаније, тј. од Љеша до Црне Горе хришћанство тешко пострадало с најездом Славено-Срба, тако да су епископије позатаваране. Тек са покрштавањем завојевача Срба, хришћани су одахнули.
Папе који су били власни над епископијама у овом делу Илирика, постепено су се трудили око латинизације целог становништва, а не само житеља романског порекла. Нарочито је свештенство римског обреда почело исказивати проповедничку ревност у 9. веку када је раздор између римске и цариградске цркве био неминован. Томе су ишле наруку и политичке околности у Дукљи, Од времена цара Ираклија, Дукљани су били у зависном положају од византијских царева; али када је византијско царство, услед немара и небриге царева, замало није пропало у време цара Михаила II (820-829), Дукљани су се отцепили од царства. Стога и латинском елементу нико није стајао на путу. Папа Јован X, 914 године, писмима упућеним хумском жупану Михаилу и поданицима, саветује да се деца уче латинском језику и да се у цркве уводи латинска литургија уместо словенске.
Пре поделе цркава, у Албанији је осим свештенства римског обреда постојало и оно грчког обреда, али се суштински у верским догмама нису ни по чему разликовали. Обреди и обичаји једне и друге цркве нису сметали свештенству различитих обреда да живе у миру. Далматински сабор 877. године није прекидао то јединство, тек након две-три године у Албанији се почео јављати раздор, а управо од времена Цариградског сабора 879. године за време Фотија.
Латинско свештенство је испољило принцип свог сепаратизма и јавно исказало своје претензије да духовно истисне источне обреде.
Коначни раздор се догодио за време патријарха Михаила Керуларија. Он је постао патријарх 20 фебруара 1043. године и својом упорношћу је постигао то да је 105.2 године цар Мономах наредио да се у Цариграду позатварају све цркве латинског обреда. Тим поводом је чак био сазван сабор 1054 године, на којем су латини порклели Грке, а ови последњи су бацили анатему на прве због допуна Симбола вере filioque.
На Сплитском сабору словенски језик је прогнан из цркве. Латинским епископима је забрањено да шире тај језик. Папа Иноћентије II у писму из 1142 године строго прописује дубровачком архиепископу, под чију управу су тада припадали Скадар, Улцињ, Дриваст и Пулата, да се не би проповедала никава вера сем католичка.
Поред тога што су крсташки походи доста помагали у ширењу латинства, и освајање Цариграда од стране Латина је умногоме утицало на његов развој међу православнима. Даље, римска пропаганда је искористила и частољубље дукљанског краља Михаила да би учврстила латинство у Албанији. Насртљиво тражећи краљевски круну, он се с молбом обратио папи 1077. године. Овај је похитао да удовољи Михаилу. Католичанство је свуда било распрострањено са таквим успехом да је и самог Немању најпре био крстио латински свештеник и тек је касније прекрштен по обреду источне цркве.
Сада је разумљиво зашто се у хрисовуљи цара Василија не спомињу епископи Албаније, Они су зависили од Драчке архиепископије и после покрштавања Словена, а она је са своје стране била под непосредном управом цариградског престола до 1829. године.
Положај православља у Албанији у 11. и 12. веку био је незавидан. Латински епископи су истискивали православно становништво. На то се надовезао тужан догађај који је изавао частољубиви Вукан, син Немањин. Прогласивши се краљем Далмације и Диоклеје у инат свом брату Стефану који је постао српски краљ, он се обратио папи с молбом за признавање његовог краљевског звања и достојанства, Римско свештенство је искористило раздор међу браћом и пооштрило распаљене страсти, јер је видело, по латинство неповољан, пријатељски однос српског краља Стефана према византијском цару. Пошло му је за руком да од Вукана начини савезника ради постизања својих циљева.
Иако је Вуканова смрт дала већу снагу и слободу деловању Стефана Немањића у подржавању православља, латинско свештенство је свеједно радило посао у приобалном крају, користећи се тиме што је тада на византијском престолу био латински цар (када су крсташи ушли у Цариград), а нарочито се користило појачаном силом и утицајем Млечана на обали Јадранског мора.
Свети Сава је поново морао доћи у Србију да би коначно учврстио православну веру. Овог пута је дошао као архиепископ с правима аутокефалног достојанства (1219) које му је дао цариградски патријарх. У том погледу, патријарх је одредио следеће епископије да буду под управом Св. Саве: Скадарска, Љешка, Дукљанска, Барска и Пулатска, у којима су били православни Срби. Свети Сава је све те епископије објединио у Зетску епископију.
Епископију Зете. Св. Сава је основао при цркви Архангела Михаила близу Дрима (према биографији Св. Саве коју је написао његов ученик Доментијан). По мишљењу которског епископа Герасима Петрановића и архимандита Нићифора Дучића, та славна епископија је била основана на острву Превлака код Тивта. Да ли је заиста ту била основана, рећи ћу у посебном чланку, овде ћу напоменути да су зетски епископи живели у Скадру у престоници Диоклејске области. Тамо видимо зетског епископа Михаила 1307. године. Први епископ је био Иларион (1233) „љубимац“ Светог Саве и његовог брата Стефана. Потом следе Неофит, Јевстатије, Јован, Михаило (живео у Скадру), Јосиф (живео у Крајини), Јосиф…
Затим су епископи кратко време живјели на острву Врањина, а потом у Цетињу и имали су у свом надлештву православне хришћане у Албанији све до 1215. године када је „арнаутска Скендерија“ била потчињена митрополиту призренском Јоаникију.
У данашње време (друга половина 19. вијека) читава такозвана Скендеријска епископија ушла је, по основу проширења граница црногорске књажевине, у надлештво цетињског митрополита, тако да призренском митрополиту није остало више од 400 кућа у Скадру, Враки, Каменици и другим селима у Скадарском округу. Све остало су муслимани и латини по цијелој северној Албанији.
У објашњење разлога опадања православља у Албанији готово да се не треба упуштати. Не сме се заборавити да је оно почело да опада оног часа када је пало српско царство. Не треба окривљивати латинску пропаганду: свак ради за себе.
Иван Степанович Јастребов (1839-1894) провео је свој радни вијек на Балкану као дипломатски представник Руске царевине. Дужност руског конзула у европској Турској омогућила је Јастребову, пасионираном истраживачу, да пропутује и упозна Стару Србију, Македонију и Албанију, и да их свестрано изучи. Посебно га је занимала српска црквена историја којој је посветио низ прилога објављених 1894. и 1895. године у Гласнику Српског ученог друштва. Његово дјело „Стара Србија и Албанија“ први пут је интегрално објављено на српском језику прије пар година, у издању „Службеног гласника“.
