Деценијама холивудски филмови стереотипнo описују борбу између каубоја и Индијанаца. Која је истинита прича о старосједиоцима Америке? Постоје ли неке поуке које би се могле извући о похлепи, угњетавању, расизму и звјерствима?
Пише: Донко Ракочевић
Историчари Том Хил и Ричард Хил, обојица Индијанци, пишу у својој књизи Creation’s Journey – Native American Identity and Belief: „Већина старосједилачких народа традиционално вјерују да су били створени од саме земље, од вода, или од звијезда.“ Археолози, с друге стране, имају теорију о великом копненом мосту преко Беринговог мореуза, преко кога су Азијци мигрирали у Америку. Већина старосједилаца је скептична према овој теорији. Они више воле да вјерују у своје легенде.
КАКО ЈЕ ОСВОЈЕН ДИВЉИ ЗАПАД?
Годинама, прича о Сједињеним Државама сажимала се у изразу: „Како је освојен Дивљи запад?“ Холивудски филмови приказивали су бијеле насељенике како се, у потрази за земљом и златом, крећу преко америчких равница и планина, с војницима, типа Џон Вејн, у борби са дивљим Индијанцима који машу томахавцима.
Како та историја изгледа са становишта старосједилачког народа Америке? С најездом Европљана, Индијанци су били „присиљени да се суоче с доласком у њихову средину најграмзивијег грабежљивца с којим су се икад суочили: бијелих европских освајача“, наводи књига The Native Americans – An Illustred History.
У почетку су многи Европљани, који су први стигли на амерички сјевероисток, наишли на љубазност и сарадњу старосједилаца. Један извјештај каже: „Без помоћи Паухтана, британско насеље у Џејмстауну, у Вирџинији, прва трајна енглеска колонија у Новом свијету, не би преживјела прву ужасну зиму 1607. године.“
Међутим, због европског начина коришћења земље и ограничених извора хране, масовно досељавање у Америку, створило је напетост између освајача и старосједилаца. То илуструју не само стални сукоби између освајачких колониста и старосједилачког становништва, већ и убилачко супарништво међу племенима, кoje је постојало и прије.
Британци су, у својим ратовима против Француза за колонијалну доминацију Сјеверном Америком, имали на својој страни нека племена, док су друга подржавала Французе. Без обзира на то која је страна губила, сва племена која су била укључена, платила су главом губитничку цијену.
С доласком Британаца, Шпанаца и Француза, догодило се оно што се описује као „катаклизмичан сусрет двију страних култура“.
Домородачко становништво су били људи који су стотинама година живјели у добрим односима са земљом и природом, и знали су да преживе без нарушавања еколошке равнотеже.
Продавање земље било је за Индијанце потпуно страно. Да ли бисте могли да посједујете и продајете ваздух, вјетар, воду? Зашто онда земљу? Сви су је користили, зато нијесу ограђивали имања.
Међутим, бијелац је старосједиоце сматраo нижим, свирепим створењима, намјерно заборављајући сопствено дивљаштво. Године 1831., француски историчар Алекси де Токевиј сажео је преовладавајуће гледиште бијелаца о Индијанцима: „Небо их није начинило да постану цивлизовани; неопходно је да изумру.“
Док су нови насељеници хрлили на запад преко Сјеверне Америке, насиље је рађало насиље. Било да су прво нападaли Индијанци или европски освајачи, звјерства су се чинила на обје стране. Индијанци су водили битку унапријед осуђену на неуспјех против надмоћнијег непријатеља.
Историчари наводе да су амерички агенти користили „подмићивање, пријетње, алкохол и разне манипулације у настојању да отргну земљу од Делавара, Виандота, Отава, Чипева, Шона и других народа Охаја“. Није чудо што су Индијанци ускоро почели да сумњају у бијелца и у његова празна обећања.
ДУГИ МАРШ И СТАЗА СУЗА
Кад је избио Амерички грађански рат (1861.-1865.), Навахе су искористиле прилику да нападну америчке и мексиканске насеобине у долини Рио Гранде на територији Новог Мексика. Влада је тамо послала јединицу пуковника Кита Карсона да савлада Навахе. Карсон је прибјегао тактици спржене земље да би изгладнио Навахе и истјерао их из страшног Кањона де Шели, у сјевероисточној Аризони. Чак је уништио више од 5.000 стабала брескви.
Карсон је окупио приближно 8.000 припадника племена Навахо и присилио их да крену на дуги марш од око 300 миља до кажњеничког логора Боске Редондо. Један извјештај каже: „Вријеме је било страшно хладно и многи су умрли на путу.“
Између 1820. и 1845., десетине хиљада Чахта, Чирокија, Чикаса, Крикса и Семинола били су истјерани са своје земље на југоистоку и присиљени да иду према западу, иза ријеке Мисисипи, тамо гдје је данас Олкахома, стотине километара далеко. Многи су умрли у немилосрдним зимским условима. Усиљени марш на запад постао је чувен као Стаза суза.
ИНДИЈАНЦИ ДАНАС
Како старосједиоци Америке пролазе данас, након неколико вјекова доминације Европљана? У једном интервјуу, чејенски мировни поглавица Лоренс Харт рекао је: „Један од проблема који погађа Индијанце је да смо суочени са силама модернизације и асимилације. На примјер, ми губимо свој језик. Једно вријеме то је била смишљена владина политика. Били су уложени велики напори да нас цивилизују образовањем. Слали су нас у интернате и забрањивали нам да говоримо своје матерње језике.“
У Сједињеним Државама постоји 29 индијанских колеџа, са 16.000 студената. Први је био отворен у Аризони 1968. године.
Према мишљењу Рона Макнила, предсједника Америчког фонда за индијанске колеџе, за старосједиоце Америке, дијаграм незапослених протеже се од 55 до 85 одсто, а Индијанци имају најкраћи људски вијек и највећу стопу дијабетeса, туберколозе и алкохолизма.
Том Бати, један од професора у индијанским колеџима, закључује: „Једно је сигурно – прича о Индијанцу још није готова, али остаје да се види како ће се завршити или хоће ли се завршити? Још има времена да се о нашим преосталим индијанским заједницама почне рaзмишљати као о вриједним културним изворима, умјесто као о компликованим социјалним проблемима.“
Ако је ко заслужио мјесто на Нојевој барци, у будућем потопу који ће, према Библији, услиједити због нарушавања закона природе, онда су то свакако Индијанци, чија је главна мисија била чување животне средине – земље, ваздуха и воде.
