Пише: Донко Ракочевић
„Не пада снијег да покрије бријег, него да свака зверка покаже свој траг“. Ова стара српска народна изрека паде ми на памет у поводу сукоба: митрополит Амфилохије – Александар Вучић.
Наиме, не вјерујем да изјава Његовог Високопреосвештенства, поготову што иза ње неће стати врх Српске православне цркве, може зауставити процес осамостаљивања Косова, који је започео још Брозовим Уставом из 1974. године, па се наставио шиптарским насиљем над Србима, НАТО бомбардовањем, Бриселским споразумом и актуелном Вучићевом политиком.
Али, митрополит Амфилохије је том изјавом и отвореним супротстављањем Вучићу, учинио једну велику ствар – „да свака зверка покаже свој траг“. Мало ли је? Да коначно видимо ко је вјера а ко је невјера, ко је за небеско а ко за земаљско царство, коме је душа важнија од задњице а коме није? Да будемо коначно начисто, да знамо с ким имамо посла, и да нас нико више не може завлачити празним паролама и заклињањима.
Има пуно и оних који би да и даље „лове у мутном“, залажући се за слогу и компромис по сваку цијену, као да је компромис могућ по питању Косова и Метохије. Које би то могло да буде компромисно решење – да сви будемо помало издајници, а да Вучић мало смањи своју издају. Том демагошком причом жели се само заклонити кукавичлук, лични и партијски интерес, и ништа више.
Погледајмо то на примјеру директора Српске куће, Емила Лабудовића. Он је за Радио Слободна Европа рекао да по питању актуелног сукоба не жели да бира страну:
„Најискреније, мислим да је то унутрашња ствар Републике Србије и СПЦ, те не видим нити разлог, нити неку моју позицију и оправданост да на било који начин коментаришем или дајем подршку једној или другој страни. Ради се о двије јаке институције које представљају српски народ у најширем његовом поимању које ће наћи заједнички језик. Ја сам више него убијеђен, то питање треба разријешити.“
Фотеља директора Српске куће коју је купила Вучићева влада, опредијелила је једну овакву срамну изјаву. Шта ли ће рећи ако на пролеће Вучић дозволи пријем Косова у Уједињене нације – да је то унутрашња ствар Србије! Антиципирао сам ту позицију станара Српске куће још у оним текстовима почетком прошлог љета, али ми је мало ко вјеровао.
Зато још једном хвала митрополиту Амфилохију, чији изјава свакога изведе на чистац. Као што је и 1389. године то исто урадила Лазарева клетва: „Ко је Србин и српскога рода /А не дошо на бој на Косово / Не имао од срца порода / Ни мушкога ни девојачкога / Од руке му ништа не родило / Рујно вино ни пшеница бела / Рђом капо док му је колена.“
