Хришћанска црква на Истоку била је веома штедљива у давању назива теолог онима који су се бавили теологијом. Епитет богослов, као саставни дио њиховог имена, као њихово ново име, добила су само тројица светих теолога: Св. Јован Богослов (апостол и јеванђелист, из 1. вијека), св. Григорије Богослов (архиепископ цариградски, из 4. вијека) и св. Симеон Нови Богослов (византијски монах, из 11. вијека).
Наравно, ово не значи да у сазнању Православља овај епитет не заслужују и остали апостоли и црквени оци и учитељи, али је карактеристична поменута штедљивост као израз озбиљности и узвишености у схватању теологије и личности теолога.
Оно што је катактеристично јесте да су ова тројица светих богослова своје богословље почињали изричитим сведочењем о немогућности да се Бог види, позна и искаже. „Бога нико никада није видио“, вели апостол Јован (Јеванђеље по Јовану 1,18). Исто тако и Григорије Богослов, на ријечи Платонове да је „Бога замислити тешко, а изрећи немогуће“ (Тимеј, 28с), овако критички одговара: „Ја бих рекао да је Бога и изрећи немогуће, и замислити још немогућније“ (Слово теолошко 2,4). Слично говори и трећи поменути богослов, Свети Симеон. Чини се, дакле, да на Истоку као да није увијек било довољно увијек наглашавати Тајну Божје несхватљивости и непрепознатљивости.
У истој реченици Јеванђеља гдје је рекао „Бога нико никад није видио“, Јован Богослов додаје следеће сведочанство: „Али Једнородни Син, који је у наручју Оца, Он Га објави“ (Јн, 1,18). Такође и у својој 1. Посланици (4,12-16) он исти посвједочава, укључујући притом и сбе лично, а и заједнички хришћански опит у Цркви као заједници с Богом: „Бога нико никада не виде; ако ли љубимо једни друге, Бог у нама обитава и љубав је Његова савршена у нама. По томе познајемо да у Њему боравимо и Он у нама, што нам је дао од Духа Светога. И ми видјесмо и свједочимо да је Отац (Бог) послао Сина – Спаситеља свијету.“
У својим познатим Теолошким бесједама Григорије упоређује истинског теолога са пророком Мојсијем Боговидцем, говорећи да теолог треба да са Мојсијем изађе на гору високу да би видио славу Божју, да се „колико је могуће поврати у себе и сабере“, да „уђе унутар божанског облака и сретне се с Богом“ и тако ће „видјети Божју позадину“.
Другим ријечима, за богословље и боговиђење потребан је не просто филозофски или теолошки спекулативан разум, него подвижнички очишћен и благодатно просветљен ум и чисто срце.
При томе, додаје Свети Григорије, право богопознање и богословље могуће је само кроз Исуса Христа, оваплоћеног Сина и Логоса Божјег, јер само божанско снисхођење и љубав, пројављени кроз Његово оваплоћење, могли су и могу реално премостити онтолошки јаз који постоји између тварног и нетварног, између човјека и Бога.
