скидање прашине

За шта је Солжењицин оптуживао Јевреје?

3044
Централни извршни комитет имао је девет чланова од којих је било пет Јевреја и само један Рус

Зашто је  Солжењицин у циклусу „Два вијека заједно“ цио један том посветио улози јеврејске заједнице у Совјетском Савезу, прије свега у бољшевичкој револуцији? Каквог је утицаја имала чињеница, на коју је пажњу скренуо и Владимир Путин, да је прву совјетску владу чинило 80-85 посто Јевреја?

Пише: Филип Родић

Већ на почетку другог тома циклуса „Два вијека заједно“, руски нобеловац Александар Солжењицин наводи да је у свом ранијем дјелу о комунизму у Русији, циклусу „Црвени точак“, „систематски пригушивао“ питање јеврејског утицаја на бољшевизам. Из тог разлога сматрао је да су „Два вијека заједно“ неопходни додатак његовом главном делу у којем је „револуцију описивао буквално из сата у сат“.

Солжењицин на првом мјесту пише о улози Извршног комитета у осмомјесечном периоду између Фебруарске и Октобарске револуције за који каже да је био „влада у сенци најгоре врсте“. О саставу овог комитета пише: „Више чланова крило се иза псеудонима и два мјесеца су одбијали да се појаве у јавности. Нико није знао ко доиста управља Русијом. Касније се испоставило да је зарад представе у Извршном комитету било десетак глупих војника, док су међу осталих тридесет активних чланова више од половине били Јевреји. Било је Руса, Кавказаца, Летонаца и Пољака, али Руси су чинили мање од четвртине укупног броја.“

Касније формирани Централни извршни комитет имао је девет чланова од којих је било пет Јевреја и само један Рус. Солжењицин наглашава да су Јевреји у Царској Русији највећим дјелом припадали ционистичком покрету (који је септембра 1917. имао око 300.000 чланова) и да већина оних који су били социјалисти нису припадали Бољшевичкој партији, али да су они код Лењина били на главним позицијама. Ово се још појачало после Октобарске револуције када су се Лаву Троцком и Лаву Каменеву придружили Марк Натансон, Борис Камков и Исак Штајберг у врху Бољшевичке партије.

ЈЕВРЕЈСКИ ОДМЕТНИЦИ

Како већина прикривалаца улоге јеврејске заједнице у бољшевичкој револуцији тврди да су припадници њиховог народа који су учествовали у овом подухвату „јеврејски одметници“, односно да се ради о људима који нису „Јевреји духом“, Солжењицин прихвата овај аргумент, али узвраћа да онда ни руски бољшевици нису „Руси духом“, те да се ниједна нација не може одрећи својих „одметника“.

Не може се занемарити доказана чињеница да су ти „јеврејски одметници“ годинама били у самом срцу Бољшевичке партије и Револуције – на челу Црвене армије био је Троцки, шеф Сверуског централног извршног комитета био је Јаков Свердлов, Санкт Петербургом руководио је Григориј Зиновјев (такође дугогодишњи шеф Коминтерне), Москвом Лав Каменев, а Комсомолом Оскар Ривкин и, касније, Лазар Шатскин, док је шеф Совјетског синдиката био Соломон Лозовски.

О Троцком, Солжењицин пише: „Судећи по именовањима о којим је одлучивао, јеврејски одметници били су му далеко ближи од руских одметника.“ Посебно се истиче његов избор неспособног јеврејског лекара Ефраима Скиљанског за свог заменика на челу Револуционарног војног комитета.

УЛОГА У РЕПРЕСИЈИ

У Црвеној армији, коју је Троцки формирао уз помоћ Скиљанског и Свердлова, 1918. било је много Јевреја, како пише Солжењицин, а било је чак и неколико јединица састављених искључиво од њих, попут бригаде којом је командовао Јозеф Форман. „Пропорционално, број Јевреја на позицијама политичких комесара био је изузетно велики на свим нивоима Црвене армије“, наводи он.

Слично је било и са Чеком, тајном полицијом. Од судија задужених за борбу против контрареволуционара, што је био најважнији сегмент у структури Чеке, више од половине били су Јевреји. У украјинском дијелу Чеке, Јевреја је било још више – око 80 одсто. У Кијеву, где је 1919. било 21 посто Јевреја, кључни положаји у Чеки били су у њиховим рукама. Од двадесет чланова комисије која је одлучивала о људским судбинама, њих четрнаест су били Јевреји.

Солжењицин наводи и да је јавној перцепцији о бољшевизму као јеврејском покрету у оно време допринела и чињеница да су они чинили језгро комунистичких устанака и у Баварској и Мађарској 1919. Јевреја међу мађарским бољшевицима било је око 95 одсто, док их је у Немачкој комунистичкој партији било такође непропорционално више у односу на њихову заступљеност у цјелокупном становништву.

СТАЉИНОВЕ ЧИСТКЕ

Сумирајући ситуацију у којој су се Јевреји налазили у Совјетском Савезу двадесетих година, Солжењицин пише: „Ствара се мит да су Јевреји увек у Совјетском Савезу били грађани другог реда и ретки су спремни да признају учешће Јевреја у злочинима почињеним у име младе варварске државе, али и жар који су неки од њих показали.“ За стварање оваквог мита користи се период Стаљинове владавине и тридесете године прошлог века када су, како се тврди, Јевреји разјурени са кључних позиција у Совјетском Савезу.

Солжењицин, међутим, негира да је до било пада у њиховој моћи пре Велике чистке која је почела 1937. године и која пружа статистичку основу за причу о прогону Јевреја. Иако Стаљин, мора се признати, није баш био њихов љубитељ, бројни Јевреји нису били жртве јер су бирани за мете, већ стога што су били непропорционално заступљени у владајућим органима, посебно у тајној полицији.

Истина је да Солжењицин показује мало жаљења за јеврејским жртвама Стаљинових чистки, али то је зато што, како сам каже, „не би било поштено ни часно у прогоњене Јевреје укључити оне који су протерани из репресивних органа“.

Један од њих је и Исаија Давидович Берг, човек који је измислио „камионе – гасне коморе“ (не, није то изум нациста) јер је био фрустриран чињеницом да стрељачки водови не могу да изађу накрај са гомилом контрареволуционара које су им његови људи доводили на погубљење. Овај посвећени чекиста осмислио је возило прерушено у камион за превоз хлеба којим су жртве довожене спремне за сахрањивање. Берг је стрељан 1939. године.