Иако је недавно жестоко оплео по НАТО-у, дефинитивно ми је постало јасно да је овом човјеку циљ прије свега лична промоција и слава. Уосталом, који би се то научник „свјетског гласа“, како себе представља, мотао по Црној Гори уочи сваких избора и уочи сваког додјељивања 13-јулске награде, и то увијек са истом причом – да је на путу да „обори“ Ајнштајна
Пише: Донко Ракочевић
-Иако сам од првог дана био и остао за самосталну Црну Гору, морам да кажем да је жалосно што иза сцене доживљавам бројне непријатности због противљења чланству у НАТО. Ко је против НАТО-а, одмах се проглашава за непријатеља, издајника и русофила. Чиста глупост! Против сам НАТО-а јер као човјек и хуманиста желим свијет срећних и успјешних људи, а НАТО је сликовито речено тјелохранитељ и рекеташ Америке, господар Европе, организација која свијет не чини бољим него горим. Уласком у НАТО, Црна Гора је постала вазал, из страха од ропства прихватила ропство; Лука Бар више није наша, а власт је уласком у НАТО ојачана а не ослабљена.
Ово је јесенас изјавио „познати“ научник др Драган Хајдуковић у интервјуу за „Монитор“. И шта рећи, сем скинути му капу за изречено. Али, оно што је рекао о себи као могућем кандидату за предсједника Црне Горе, већ рађа сумњу у његову искреност:
-Последњих мјесеци до мене допиру приче како ћу бити заједнички кандидат опозиције на предјседничким изборима. То мисле многи у власти, а и многи и у опозицији. То би сигурно био најбољи избор за Црну Гору, али не бих прихватио. И када сам у праву и када гријешим, увијек то радим својом главом, а бити заједнички кандидат значи гомилу компромиса са црногорском просјечношћу, на које нијесам спреман. Као хуманиста и интелектуалац, немам право да ћутим и затворим очи пред уништавањем Црне Горе, али многи, на жалост, вјерују да наступам из неког личног интереса и моје наступе тумаче као борбу за власт.
Дакле, Хајдуковић за себе сматра да је најбољи избор за предсједника Црне Горе, али као не би он да прави компромисе са опозиционим лидерима и црногорском просјечношћу. Ко умије да чита између редова и ко мало боље познаје овог освједоченог саморекламера, јасно му је да се он покушава наметнути опозицији као решење за заједничког кандидата за предсједничке изборе. Процрногорски опозициони бирачи га одавно готиве као борца за самосталну Црну Гору, а просрпске покушава да задовољи причом против НАТО-а. У међувремену, промијенио је став око предсједничких избора – сада му је прихватљиво да буде заједнички кандидат.
И није ту ништа спорно, можда бих и сам дао глас њему на изборима, да не знам о каквом се каријеристи и фолиранту ради. Наиме, негдје 1990. године, бануо је др Драган Хајдуковић у дописништво Вечерњих Новости у Подгорици (улица Маркса и Енгелса 48, данашња Московска), са спектакуларном причом како је на прагу обарања Ајнштајнове Опште теорије релативитета: „Експеримент који припремам са тимом стручњака у Церну, има значај пада Бастиље у Француској револуцији!“ – рекао ми је самоувјерено.
Убрзо се појавио поново, овај пут са подебљом фасциклом у којој је био смештен пројекат „Црна Гора – еколошка држава“. Објавио сам му га у Новостима у седам наставака, али прије него је изашао последњи наставак, тешко је оптужио предсједника и премијера Црне Горе.
-Какви преваранти, какви лопови! – викао је из свег гласа у дописништву Новости.
Понудио сам му да сједне и питао га о чему се ради. Пошто се мало прибрао, рекао ми је:
-Прије три дана сам био код Момира и Мила да их упознам са мојом идејом „Црна Гора еколошка држава“. У њиховом друштву је била и извјесна госпођица Наташа Марковић коју нисам познавао. На крају разговора, они су исказали одушевљење мојом идејом и обећали да ће је презентовати највишим државним органима и тражити форму да је озаконе. Међутим, јуче се пред новинарима у Риму појавила та госпођица Марковић и презентовала идеју „Црна Гора – еколошка држава“, а да моје ниједном није споменула. Вратићу 13-јулску награду и заувијек напуштам Црну Гору!
Објавио сам сјутрадан у Новостима текст на ту тему; Хајдуковић је навратио да захвали и нисам га више гледао до 20. септембра 1991. године и проглашења Еколошке државе Црне Горе, на свечаности на Жабљаку. Био је дирекатан ТВ пренос, и после завршетка званичног дијела, извјештач ТВЦГ је пришао Хајдуковићу, као идејном творцу еколошке државе, и замолио га за изјаву. Он је изразио захвалност државном врху што је брзо претворио у дјело његову идеју, а потом „осуо паљбу“ на Вечерње Новости које су покушале да га „посвађају са Црном Гором“.
Прекрижао сам га тада као човјека и заборавио на њега. Скоро двије и по деценије касније (3. јула 2014), налетим у Вијестима на текст „Теорија црногорског физичара би могла да промијени свијет физике“. Прочитам – практично иста прича о обарању Ајнштајнове теорије релативитета као она коју је мени испричао 24 године раније. Добро, кажем, тешко је оборити Ајнштајна чак и једном надобудном Цетињанину! Али, из другог дијела повеликог текста схватим „у ком грму лежи зец“!
„Ускраћена кандидатура за 13. јулску награду“ – гласи последњи међунаслов у том тексту у Вијестима: „Законске процедуре нису ишле на руку Хајдуковићу. Наиме, иако је ове године био предложен за 13. јулски награду, та кандидатура је одбијена са образложењем да сходно Закону о наградама из 2007. године то престижно признање може бити додијељено само једном. Он сматра да је у питању ретроактивна примјена закона: ‘Одбијен сам јер сам ту награду добио 1985. године. Дакле, прије 29 година по закону који је тада дозвољавао да награду добијем више пута. На примјер Чедо Вуковић је био двоструки добитник 13. јулске награде. Не улазећи у лоше законско рјешење мислим да је правно тумачење закона лоше, јер се тумачи закон ретроактивно, што је супротно правном принципу. Мислим да уколико би то ишло на Уставни суд, што мени не пада на памет, то рјешење било би оборено‘, рекао је Хајдуковић.“
Уз то, као парадокс је навео чињеницу да ни награда коју је добио давне 1985. године није више у његовом власништву јер је се јавно одрекао током „крвавих 90-тих када се ишло на Дубровник“. Прећутао је, дакле, стварни разлог зашто је вратио 13-јулску награду, а између редова је запријетио и Уставним судом у настојању да се поново докапа највеће црногорске награде.
Постало ми је дефинитивно јасно да је овом човјеку циљ прије свега лична промоција и слава. Уосталом, који би се то научник „свјетског гласа“, како себе представља, мотао по Црној Гори уочи сваких избора и уочи сваког додељивања 13-јулске награде, и то увијек са истом причом – да је на путу да „обори“ Ајнштајна.
Путуј „игумане“, за Церн, и не брини за „манастир“!
