Духовне лекције

Не везујте се за свог духовника, већ за Исуса Христа!

2002

Данас често сусрећемо духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу

Пише: епископ Григорије (Дурић)

У посљедње вријеме често размишљам о томе зашто поједини наши духовници не слиједе Христов примјер? Штавише, они не само да не слиједе Христов примјер већ неријетко стављају себе испред Христа. У потрази за одговором на ово питање најприје ћу, логично, посегнути за примјерима из јеванђељâ из којих јасно видимо да Христос оне који му заишту помоћ ослобађа болести, слабости и гријехова, да би се потом ономе кога на поменути начин ослобађа и оздрављуј,е обратио ријечима „Иди сада“ (нпр: „Ни ја те не oсуђујем; иди, и од сада више не гријеши“, Јн. 8, 10–11).

Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Данас, међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. И то не онако као што се људи, како видимо из јеванђелских примјерâ, везују за Христа, љубављу и слободом, већ наметањем правила понашања, начина размишљања, па чак и одијевања или исхране.

Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу. Ријеч је заправо о томе да духовници постају привремени „лијепак“ за расцјепкано биће оних који им долазе душевно и духовно изломљени и раслабљени, лијепак који наизглед успијева „саставити“ у једну цјелину распарчана бићâ оних који су од њих затражили помоћ.

Такви људи често са својим духовницима успостављају једну врсту нездраве, овисничке везе, која је одраз неслободе и која их спречава да поврате истинску духовну и душевну цјеловитост свог бића. У таквој врсти односа не постоји поменута Христова реченица „Иди сад”, него се може чути управо супротно: „Не одвајај се од мене”.

У таквим околностима, у врло кратком року имена Христос и Исус остављају се по страни, а ако се и спомињу, то бива готово на силу, док отац или ава постаје централна личност; он је тај према коме је усмјерена сва пажња његових сљедбеника – њему се исповиједају, од њега стрепе и ради њега се труде да не гријеше. „Ава“ је исто тако онај који све зна и на свако питање има одговор. Оваква дружина стога врло лако постаје налик секти, што они, наравно, никада за себе неће рећи, али се неће ни одрећи тог свима другима видљивог секташког менталитета.

Још један аспект проблематике о којој је ријеч – а на који желим скренути пажњу – свакако је и чињеница да наши „побожни“ људи, на примјер, често понављају да су грешни, вјерујући да тиме искупљују своје гријехове. А, у ствари, они би требало најприје да се окрену ка онима којима су сагријешили, према Богу и човјеку, и да тако разријеше ствар са њима умјесто што људе око себе оптерећују деклартивним изјавама о свом сагрешењу.

Да поменуто поступање није у духу Христовог учења, потврђује и јеванђелска ријеч из које видимо да нас управо Он поучава да се помиримо са својим ближњим: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онде се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23–24)“.

(одломак из: „О нашим духовницима и исповијести“, Видослов 74 (2018), 5–10)