ЗНАМЕНИТОСТИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ (2)

Црква коју зову Џума Џамија!

2097
После пада Призрена под власт Османлијског царства, у периоду 1455-1459, ова црква је претворена у џамију и названа је Џума Џамија, а овај назив се и дан данас користи у народу. Са почетком Првог балканског рата 1912. године, џамија је поново претворена у цркву                                                                            
Црква Свете Петке, која се налази у историјском језгру Призрена, обновљена је по налогу краља Милутина, у периоду 1306-1307. Рестаураторске радове предводили су познати мајстори тог времена Никола и Астрапа, који су цркву обогатили специфичним и богатим архитектонским и умјетничким изразом у комбинацији византијског и рашког стила.                                                                                                                              
Унутрашњи зидови цркве богати су фрескама. Први слој фресака припада средњовјековном византијском периоду, гдје преовладавају двоглави орлови. На каснијим слојевима доминирају композиције са библијским мотивима и личностима из династије Немањића.Научници се у погледу старости цркве углавном слажу да је ова црква саграђена на темељима старе богомоље.                                                                
Претпоставља се да су темељи старије ранохришћанске цркве (5-6. вијек), а потом византијске базилике (9. вијек) подигнути на темељима паганског храма (прије наше ере) посвећеног илирској богињи плодности и рођења Према или Премта.Након обнове цркве од стране краља Милутина, Срби су користили ранији назив цркве, с тим што су назив Света Премта преобратили у Света Петка, док се назив Света Богородица Љевишка повезује са током ријеке Бистрице јер се ова црква налази на њеној лијевој обали.
                                                                                                                                    После пада Призрена под власт Османлијског царства, у периоду 1455-1459, ова црква је претворена у џамију и названа је Џума Џамија, а овај назив се и дан данас користи у народу. Приликом претварања из цркве у џамију претрпела је одређене промене, када су унутрашњи зидови омалтерисани, затворено је неколико прозора, уклоњена апсида, на звонику је саграђен минарет, итд.Са почетком Првог балканског рата 1912. године, џамија је поново претворена у цркву. Минарет џамије је порушен 05.06.1923. године. Црква је 1948. године стављена под законску заштиту под бројем 352.              
Унутрашњост цркве Свете Петке у Призрену

У периоду од 1950. до 1952. године извршена је комплетна рестаурација-конзервација објекта и фресака. У то вријеме спроведена су и археолошка ископавања у објекту и дворишту. После ових интервенција, објекат је претворен у музеј. И у периоду између 1970. и 1980. године обављена је рестаурација – конзервација објекта и зидних фресака.

Објекат је 2004. године услед пожара претрпео оштећења у унутрашњем простору и на крову. У периоду од 2005. до 2008. године извршена је обнова цркве од стране Комисије за спровођење обнове српских религиозних православних објеката на Косову. Ова црква је једини споменик у граду који је сврстан на УНЕСКО-ву листу свјетске баштине у опасности.

А ево шта је, 1880. године, написао руски конзул у Призрену, Иван Јастребов:

Није тешко претпоставити да је петокуполна џамија под називом Џума Џамија била градска саборна црква посвећена Успењу Богородице (у њеној основи је крст). Потурчивши је, Турци јој наденуше име Џума Џамија – саборна џамија, а хришћани је у преводу са турског, зову Света Петка (џума на српском значи петак – дан на који се Турци сабирају у џамији, те отуда Џума значи саборна).

Ту цркву је саградио краљ Милутин. Иако Богородична хрисовуља која се често помиње у Хрисовуљи цара Душана, ни до сада није пронађена, ипак хрисовуља дечанског краља из 1326. године коју сам пронашао и објавио 1881 године, јасно свједочи о томе да је његов отац Милутин подигао ту цркву и да је управо у тој цркви била Призренска епископија.

По причању народа, она је била скроз обложена редовима цигли и сиге, у основи јој је грчки крст са пет купола. Још причају да је над западним дверима био натпис, а око прозора цркве да су били украси изрезбарени у камену. Црква је била сазидана од печене цигле. На северној и јужној куполи споља, мајсторски је изведено име Св. Саве, једног од оснивача Призренске епископије.

Да је црква била посвећена Успењу Богородице свједочи архиепископ Данило у свом Родослову.

Судећи, уосталом, по садржају у Хрисовуљи, могло би се закључити да је подигнута у име рођења Богородице, јер се том хрисовуљом одређује дан панађура, односно празновање  на Дан рођења Богородице.

Пошто су Турци освојили Призрен (1455), црква Успења Богородице остаје у рукама хришћана све до 17. вијека, уз све невоље овдашњих хришћана у 16.  и на почетку 17. вијека, када угњетавању од стране Кукли-бега није било краја, када је Синан-паша од тесаног камена знаменитог манастира Св. Архангела сазидао џамију која и сада носи име Синановс на опште вређеање хришћанских осјећања.

Синан-пашина џамија у Призрену, саграђена од камена порушене цркве Св. Архангела

Године 1625. још видимо из натписа на неким књигама из те цркве које су  се сачувале у цркви Св. Ђорђа, да је црква постојала још 1569. за време патријарха Макарија, као и за време призренског митрополита Методија, како се види из записа на „Панигирику“ Призренске митрополоије; затим 1619, како се види из записа на „Осмогласнику“.

По свој прилици црква је опустела и остављена је судбини на вољу приликом опште бјежаније хришћана под патријархом Чарнојевићем 1737. године. Тада и друге цркве опсутеше – цркае св. Николе  и црква Св. Спаса.  За шачицу хришћана који су остали у Призрену, остала је црква Св. Ђорђа.

Црква Успења Богородице, бивша саборна црква Призренске епископије, а затим митрополије, дуго је, према причању Турака, стајала празна. У њу је често смештан провијант за турску војску.

Турци, или боље рећи потурчени племићи, дуго се нису усуђивали да од ње направе џамију или због предрасуда или због молби и утицаја њихових мајки и жена.

Судећи по натпису на олтарском удубљењу, сам освајач Призрена је од цркве направио џамију 1410, али знајући да та црква није била у рукама муслимана све до 17. вијека, тај натпис не можемо разумети другачије до ако поетску слободу.