ТРАГОМ ТРАЧА

ЧКАЉИН СИН: Срби су зликовци и воњају на тамјан!

9378

28Син Миодрага Петровића Чкаље, глумац и редитељ Чедомир Петровић већ неколико пута је, последњих година, жестоко оплео по Србији и Србима. Такав му је био и отац, само што се мање истрчавао у јавности, а Срби су га славили више него Светог Саву. Препоручујемо вам да прије читања овог његовог текста, попијете неко средство за смирење

Кажу да смо много грешили, многа зла починили и можемо даље само искупљењем. Па, искупимо се. Цена је велика. Платимо је. Плаћа се делом земље, оне земље где је све и почело пре шест векова. Одатле је кренула лаж која је постала истина. Ту је пораз постао победа. Проглашавани издајници и јунаци који то нису били и тако ће бити све до данашњих дана.

Многи су за замрзавање конфликта и остављања нерешеног проблема Косова неким следећим генерацијама које долазе. Има тога у свету. Замрзавају и људе, па кад пронађу лек против болести од које је замрзнути отегао папке, што рече Фридрих Барбароса у „Немањићима“, научници ће да их одмрзну. Шта ће од њих бити кад се отопе, нико жив не зна? Можда ће се и пронаћи лек и отопљенима помоћи, али косовско питање уколико се не реши сад, остаће замрзнуто до неког новог, скорог рата који ће избити због њега.

Кажу – Можда Милош Обилић није ни постојао? Како није… а оних 20.000 хиљада Турака што је сам посекао на Косову пољу? Можда смо изгубили и битку на Косову? Како изгубили… па на тој победи ми смо све касније битке добијали? То су све митови и легенде. А наше народне епске песме које су биле једине чињенице за догађаје и личности о којима певају, ауторитет највише историјске вредности. Били су једини уџбеници из којих смо учили нашу давну историју и преносили је с колена на колено. На њима се рађао и формирао српски менталитет и карактери личности, који чине целину особина српског народа, које се временом тешко мењају, нарочито оне лоше.

Шта је истина? Пронађи сам. Где? У глави. У којој глави, кад су унутра депоније лажи и увреда, примитивизма и мржње… убацивали су у њу од малена све и свашта. Не знам више ни ко сам, а био сам. Ни шта сам радио, а радио сам. Ни да ли постојим, а постојао сам.

Кажу – живеће овај народ ако приђемо моћнима, најмоћнијима на свету. Па, приђимо. Онда морамо признати независност Косова. Па, признајмо. Тамо је света српска земља. Биће и даље. Наши манастири. Чуваће их боље од нас. Наш народ? Живеће добро кад се све разреши и смири. Косово тражи столицу у Уједињеним нацијама. Па, не може да стоји… мора негде да седне.

Уђимо у НАТО. Да ли си ти нормалан? Нисам. Они су нас бомбардовали, убијали, рушили… па сад с њима? Убијали су нас и бомбардовали и Турци и Аустријанци и Немци и Американци и ко још све није, па смо сад добри с њима и нећемо морати више одвајати огромне паре за војску, ни бринути да ће нас неко икад више напасти. Тај новац би добро дошао за описмењавање и просвећивање народа, пре него што уђемо у ту Европску унију. Има много затуцаности у нас Срба и верске и културне и сваке друге.

Ми се још нисмо макли од Косова, још увек смо заплетени у мрежу најцрњег национализма, у вековима окамењеној традицији, уз свесрдну помоћ и под патронатом Српске православне цркве. Време је стало за нас.

Наше слике су иконе, наше светло гас лампе, кандила и црквене свеће, по рукама покапао восак на жуљеве од орања ралом, воњамо на тамjан, делимо последњу кору хлеба и чашу ракије са путником намерником, жене нам перу ноге и стоје поред стола док мушки једу, убијамо престолонаследника и трудну жену, цепамо пактове и пишамо на Немце.

Има и оних који би, да као некад, кренемо на Косово војском? Нисам сигуран да би то било паметно… био би то последњи покрет и последња битка наше војске која би трајала веома кратко и после које нам не би била потребна ни Европска унија, нити било ко на свету.

Мора народ Србије да се пита на референдуму, да ли је за промену Устава. Можда би било паметно то некако прескочити. Чудан је ово народ, да му даш судбину у руке.

Али, ако се мора, онда референдумско питање може да реши исход. Требало би кристално јасно објаснити оно што је у суштини најважније за народ, јер њега ништа друго и не интересује, а то је – Шта добија, а шта губи, одрицањем једног дела своје територије, у који већина никад ногом није крочила, нити зна где се налази.

Рекао је Зоран Ђинђић: „И ја Вам кажем, гледајте у будућност, гледајте у будућност и тамо ћемо се састати Ви и ја…“

Верујем да се не би наљутио на мене што ћу написати: „Гледајте у будућност, гледајте у будућност и тамо у Унији, састаће се поново Косово и Србија…“

(текст Чедомира Петровића преузет са портала www.stanjestvari.com)