духовне лекције

СВ. САВА: Смијех није лијек!

2095

Сава Немањин је савјетовао келиоте и братију да се клоне сујетних бесједа, срамног и празног разговора. Према његовом мишљењу, када се разговара или састаје, треба говорити из Светог писма или ћутати, слободан говор – сјећи, а посебно се клонити неумјесног и распусног смијеха.

Свети Василије је писао како је смијех – зло, и да је то страст коју Христос никада није искусио.

Ни Сава Немаљић се није смејао, али је зато имао „дар суза“ (било је то вријеме плакања).

Ову тему је маестрално обрадио Умберто Еко у роману „Име руже“, гдје се радња одиграва у једној опатији која на крају ишчезава у пожару, са јединим библиотечким примјерком Аристотеловг дјела „Поетика“ (а у њему се Аристотел управо бавио комедијом и комичним). Еко је убијеђен да би духовитост, прије него духовност, срушила ауторитет цркве, уништила бестидницу и средњовјековну слику свијета.

Први који је Саву упутио у значај говора (али и ћутања) био је Симеон Немања: „Уклони од себе оштра уста и увредљиве усне далеко од себе одбаци.“

Колико смо само често водили бескрајне разговоре, када је већ све било речено, или смо говорили о неизрецивом, умјесто да ћутимо и тихујемо. Управо тако живе исихасти (тиховатељи): продуховљено, спокојно и стишано.

Није без значаја ни податак да су тиховатељи обично изговарали само именице, вјерујући да су оне од Бога, док су глаголе избјегавали, убијеђени да они долазе од сотоне.

Када исихасти и проговоре, онда је то душеспаситељна порука, као она оца Григорија: „Усахните своју говорљивост, јер се на време треба припремити, тишина је језик будућих векова!“

(др Иван Коларић „Тиховања Светог Саве“, одломак)