СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

Србин са највише одликовања за храброст!

2530

Арсен Карађорђевић је носилац 13 одликовања за ратне заслуге и храброст, међу којима се истиче највеће руско царско одликовање: Златна сабља за храброст. Учествовао је у чак 9 ратова и 14 двобоја, па и у Балканским ратовима. Био је генерал у козачкој војсци, као и генерал Царске гарде у вријеме Октобарске револуције

На једном балу код кнежева Јусупових у Петрограду 1890. године, дошло је до мучног инцидента због принцезе Јелене  Савојске. Карл Густав Манерхајм (касније ће постати премијер Финске) и Арсен Карађорђевић, унук Карађорђев, посвађали су се око плеса са принцезом Јеленом. Пале су тешке ријечи, после чега је услиједио двобој у којем је Франц био тешко рањен.

Арсен је ишао у гимназију у Паризу и завршио војну школу у петроградском Константинском официрском училишту. За руског коњичког потпоручника произведен је 1877. године. До 1918. године учествовао је у девет ратова и 14 двобоја.

Породична фотографија са Цетиња 1890. године; Арсен је горе десно

Од 1883. до 1885, био је официр француске експедиције у Тонкину, гдје учествује у многим борбама и бива више пута рањаван. Показао је велико јунаштво, о чему су писали тадашњи француски листови. Читавог живота је јурио за опасностима и авантурама.

Слабост према женама и жудња за ратовањем га води, као француског официра, на бојишта широм свијета. До 28. године, прошао је пут од сјеверне Африке до Кине. Касније је служио у руској царској војсци и у српској краљевској коњици.

После четири године проведене у петроградском гарнизону, 1889. године Арсен одлази у Алжир, као официр француске Легије странаца. И тамо се истакао својим јунаштвом.

У руско-јапанском рату, као пуковник, командовао је козачким коњичким пуком у саставу војске генерала Ренеклипра.  У бици код Мугдена, кнез Арсен се истакао необичном храброшћу и са бојног поља се вратио са највишим руским царским одликовањем – Златном сабљом за храброст и генералским чином.

У Кијеву, 1. маја 1892. године, Арсен се жени Аурором, чукун-унуком грофа Никите Демидова. У Петрограду, 15. априла 1893 добијају сина јединца, Павла Карађорђевића. Брак је кратко трајао, до 1896. године. Свако одлази на своју страну, а малог Павла прихвата стриц, Петар Први, који је живио у изгнанству, на Женевском језеру. Аурора је отишла у Рим.

Оженио се по други пут Гитом Генчић која се након пада Обреновића развела од Ђорђа Генчића.

У мају 1911. приступа организацији „Црна рука“.

У Првом и Другом балканском рату учествовао је као командант коњичке дивизије и борио се, као и увијек у првим редовима, у биткама код Куманова, Битоља и Брегалнице.

Након показане храбрости био је веома популаран у народу да је чак постао проблем за краља Петра I, који је затражио да му се нареди да оде из Србије. Разочаран одлази у Русију гдје поново учествује у борбама и то као генерал Царске гарде.

Након Октобарске револуције бива ухапшен и суди му совјетски суд. Након ослобађајуће, пресуде напушта Русију и остатак живота проводи у Француској. Последњи пут борави у Београду након атентата на краља Александра.

Од свих официра у српској историји имао је највећи број одликовања (српских, руских, француских и румунских).

Након смрти у Паризу (19. октобра 1938), његов син, тада први намјесник, уз највише државне почасти сахранио га је у крипти цркве Св. Ђорђа на Опленцу.