наше светиње

Овдје је настало српство!

2675

„У ове тмурне дане претње и опасности од осионисти људских и глади земаљских, осјетисмо и потврдисмо оно наше старо: да је патриотизам, бар наш патриотизам, недељив од вјере и светиње“ (Исидора Секулић, после посјете Жичи)

Манастир Жича, тачније црква Христа Спаситеља (Светог Спаса), надилази значај свих српских манастира и цркава. Жича је прво сједиште Српске архиепископије, крунидбена црква Немањића, па и неких потоњих српских владара (Александар Обреновић и Петар Карађорђевић). У Жичи је успостављена спона двеју власти у земљи – краљевске и архиепископске, њихов склад и јединство, узајамност и дуговјечност.

Жичу је заједно са Стефаном градио и његов млађи брат Сава. По жичким повељама, подигао је Стефан Првовенчани са својим сином Радославом. Са друге стране, велику улогу у подизању овог манастира, посебно цркве Светог Спаса, писани извори дају светом Сави. Теодосије тврди да се о градњи цркве Светог Спаса старао управо свети Сава.

Горан Петровић, у роману (ремек-дјелу) под називом „Опсада цркве Светог Спаса“ описујући манастир Жичу – „мати многих цркава“ као основно мјесто одвијања цјелокупне радње романа, повлаштену улогу даје низу средњовјековних фресака са зидова некадашње архиепископије.

Распоред фресака у манастиру установио је Сава Немањић, а његов наум су наставили његови сљедбеници. Намјера Савина била је да опонашајући изглед Сионске цркве коју је установио сам Христос, у ствари, отјелотвори Небеску цркву.

У таквом избору и распореду фресака и Петровић проналази извориште за најважнији догађај романа, привођење цркве Св Спаса небу, које се дешава снагом молитве и успостављањем евхаристијске заједнице. У манастиру се одвија небеска литургија баш као што је фрескама жичким изображено!

Стари писци ће подизање Жиче објаснити љубављу међу браћом, што је стварно и било показано посвећивањем бочних параклиса њиховим светитељима имењацима, св. Сави Јерусалимском и св. Стефану Првомученику, а они ће још нарочито нагласити да је Сава боравио са мајсторима, учећи их како да украсе цркву по његовој вољи.

Колико је била важна Савина улога у подизању Жиче доказује и то што су његовим одласком из Србије (прије 1217) престали радови на Жичи, као и то што је неколико година касније (1220), враћајући се у њу као архиепископ, довео са собом цариградске каменоресце и сликаре, да би под његовим надзором завршили недовршено и цркву опремили љепотом какву заслужује.

Све то пружа довољно доказа да је Савина ријеч била пресудна у подизању цркве и у њеном украшавању фрескама. Пажљиво читање његових житија показује да је осликавање Жиче започето у пролеће 1220. и да је завршено до 20. маја 1221. године, када је у цркви одржан велики државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, и када се краљ Стефан онако дивио љепоти цркве.

Тада је Сава одржао своју чувену бесједу о правој вјери, која садржи програм будућег рада. Она је, у ствари, „синодик православља“. Том приликом је крунисао Стефана по православном обреду.

Тако је Сава извео Србе из непрестаног лутања од истока-западу и од запада-истоку, усталио их коначно у православљу, тачније у светосављу – „православљу српског стила и искуства“, како га је формулисао Јустин Поповић, које је постало основни темељ српске нације.

„Када чујете о Жичи, о крунисању првог краља српског, кога је крунисао Свети Сава, ви видите како је Свети Сава непрестано учио народ, а није га учио ништа плитко и привремено, него је учио науку Христову, учио га ономе што је вјечито“ – рекао је у својој чувеној жичкој бесједи епископ Николај (Велимировић) који је хиронотонисан за епископа жичког 1919 године, и то на 700-ту годишњицу хиротоније првог српског архиепископа Светог Саве.

Зашто је Жича – црвене боје?

Жича је више пута обнављана, али фасада је вјековима остала црвене боје.

-У византијском царству владари су називани порфиногенитима, што је значило: рођени у порфиру, пурпурној боји која се сматрала бојом царског достојанства. Вјероватно је Свети Сава ту боју одабрао за Жичу желећи да се издалека види како је ријеч о краљевској задужбини. Уз то, Сава је Жичу градио по повратку из Никеје, а вјерује се по узору на манастире Свете Горе, прије свега на Лавру и Ватопед, који су били црвени – објашњава историчар умјетности Милица Стојановић.

Израз „порфирогенит“, то јест „рођен у пурпуру“, како биљежи учена византијска принцеза Ана Комнина, означавао је одвојено здање у саставу царске палате у Цариграду изграђено од тесаника црвеног мрамора, служило је као породилиште византијских царица и звало се „Порфира“. Управо по имену тог здања, наставља своје казивање Ана Комнина, по цијелом свијету се раширила ријеч „порфирогенит“ („рођен у пурупуру“) која је означавала синове и кћери византијских царева и наглашавала њихово најплеменитије поријекло.

Као и у свим цивилизацијама и у византијској боје су имале своје симболично значење. У широком спектру боја, црвена је у Византијском царству заузимала посебно мјесто. Прецизније речено, ријеч је о пурпурној, љубичасто-црвеној, односно загаситој нијанси црвене боје.