Поводом хрватског предсједања Савјетом Европске уније, недавно је у Подгорици, испред Правног факултета, одржана церемонија постављања кравате на споменик Валтазара Богишића, уз тврдње да је ријеч о „хрватском научнику, правнику и повијесном писцу“. Ни ријеч о његовој борби за уједињење српско!
Пише: Донко Ракочевић
Иако је рођен у Цавтату (1834), Валтазар Богишић је свим својим срцем и дјелом био везан за српски национ. О томе најбоље свједочи чињеница да је у Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“, док је у Дубровнику био члан „Србокатоличког покрета“, а на Цетињу „Дружине за ослобађање и уједињење српско“.
На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свијести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства; уз паролу: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред њега, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић.
Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин. Уз изучавање правних наука, највећи дио живота посветио је његовању српске традиције и сјећању на славну историју средњовјековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци.
Да је Валтазар Богишић био Србин, односно да се тако изјашњавао, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за повијесне знаности у Дубровнику, у свом чланку “Подријетло Балда Богишића” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).
Плашећи се утицаја “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку донијела је и Кнежевина Србија, под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало; они сједиште из Новог Сада премјештају у Црну Гору, на Цетиње. На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.
Као и сви учени људи из дубровачког краја у то вријеме (Перо Будмани, Иво Стојановић, Луко Зоре, Милан Решетар) и Богишић се изјашњавао као Србин, без обзира на своју вјеру. То није била генетска одредница, већ сврставање у једну постојећу и латентну културу – српску, доживљавање њеног језика, обичаја, историје као своје. Као што се Меша Селимовић изјашњавао као Србин, или као данас Емир Кустурица.
Године 1872. позвао га је кнез Никола, да изради Имовински закон за Црну Гору. Богишић се томе позиву одазвао, јер је то била и жеља цара Александра II. Године 1874. отишао је из Одесе у Париз, да изради нацрт закона, који је 25. марта 1888. проглашен као грађански законик за књажевину Црну Гору.
Године 1877. вратио се на свој посао у Париз. Послије завршеног посла на Законику, отишао је 1888. у Русију да среди свој службени однос, а кад му је одобрена пензија, напустио је професуру у Одеси.
Године 1893. понудио му је књаз Никола мјесто министра правде, како би вршио надзор над спровођењем новог Законика у пракси и да предложи потребне измјене. Богишић је прихватио понуду, израдио неке поправке у законику, и друго издање Законика проглашено је као закон 14. јануара 1898. године. Ослањајући се на те чињенице, Црногорци га својатају; професори Правног факултета у Подгорици својим студентима говоре да је он најзначајнији Црногорац у правној науци, иако се никада и ни на једном мјесту није изјаснио као Црногорац, већ само као Србин.
Српска краљевска академија изабрала га је 23. јануара 1888. године за редовног члана.
