ПОМЕН

ДВА БОЖИДАРА: Сањали пругу Бар – Владивосток

5688
Спашавање 12-годишњег Божидара Филиповића на Крнову 1965. године

 Пише: Донко Ракочевић

Има ли љепшег имена од Божидар. Још кад се посрећи па носилац тог имена постане стваралац, са Божјим даром. Е, то се управо десило двојици Барана који ће обиљежити културни живот овог града у последњим деценијама 20. вијека. Велики боеми и умјетници писане ријечи – Божидар Милошевић и Божидар Филиповић. Шира јавност Милошевића памти по сјаним репортажама у београдској „Политици“, а Филиповића по колумни у ревији „Исток“ која је носила наслов „Писмо једној Татјани“ (Рускињи, наравно).

Године 1985, у београдској „Политици“, Милошевић је објавио причу о Филиповићу:

Баштован, калемар и расадник свих облика писане ријечи, нарочито оних кроз поезију, помагач, усмјеривач, лектор и коректор и приређивач многобројних наслова, цијела покретна библиотека, под именима оних који су по његову помоћ долазили, а он свесрдно жртвујући своје вријеме, као и мноштво својих стихова утканих у њихове књиге, доброчинством и Божјом тајном надарени, изузетни пјесник Божидар Филиповић – Фићо.

Божидар Филиповић

Сјећате ли се оне телевизијске репортаже о повријеђеном дјечаку којег људи извлаче из снијега и смрти? Снимљена је прије равно двије деценије, али је приказана у више наврата. Немогуће је заборавити ону колону што по снијегу високом до врхова телефонских стубова, вуче саонице са болесником. Ту својеврсну поему људској солидарности забиљежила је камера непоновљивог Милана Пешића.

Дјечак је преболео, репортажа обишла свијет, а аутори су добили бројна признања. Тај дјечак је данас новинар листа „Барска лука“, познати пјесник Божидар Филиповић Фићо.

-Је ли се то Божидар Филиповић, бјежећи од снегова, који су му покрали доста дјечачких снова, зауставио тек на морској обали? – питао сам Милана Пешића.

-Рођен у снијегу, по њоме прве кораке направио, али у његовој бјелини увијек видим и оно што за друге не постоји. И то од оног дана пуног сунца и снијега…

Тако је почео разговор. После смо чули причу…

Деца из Градца, села пет километара од Шавника, целог су се тог дана скијала. У сумрак су се разишла. Фићо је остао сам и одлучио да се спусти с мјеста одакле нико није смео тог дана…Сам је, па ако и падне, нико му се неће смејати. Летео је ка пољанчету, вешто избегавајући стабла шљива. Колико их је заобишао, броја нема, али једно је било кобно…

У Бар је Фићо дошао одмах после основне школе. Ту се запослио у лучком листу, засновао породицу.

-Много сам заволио Бар, али не због тога што у њему нема снијега, него због онога чега у њему има – прича Фићо. – Често размишљам о Бару и себи. Много смо слични: и један и други постојимо захваљујући људској солидарности. Он у земљотресима рушен, ја у сњеговима ломљен…

Десет година касније, у ревији Исток, Божидар Филиповић пише о животу и смрти Божидара Милошевића, у тексту под насловом „Одлазак небеском пругом“:

Бошко Милошевић је новинарску каријеру почео почетком 60-тих година на Куби, у Хавани, у блокади. Бродоови „Прекоокеанске пловидбе“ били су тада једини који су могли тамо упловити. Боле је то користио да би направио ексклузивне репортаже. Једну од њих почео је у радној соби Хемингвејевој, на његовој писаћој машини.

Божидар Милошевић

А Хемингвеј је био његов узор и идол, до краја живота. Хемингвејеве књиге су увијек стајале на његовом радном столу. И личио му је по много чему, чак и физички. Био је лирска душа настањена у снажном тијелу, вјечити будни и бучни сањар, заљубљеник југа и Бара, степски вук у маслињаку.

Пуно је волио краља Николу, српство и словенство, изнад свега – Русију. Сањао пругу Бар –Владивосток. Волио је Владимира Илића Лењина, Владимира Мајаковског, Владимира Жириновског и наравно сина Владимира.

Ријетко би, тек једном у двије-три године, група музиканата који „умиру пјевајући“, стигла у Бар. Обично с јесени, у вријеме свадби и испраћаја у војску. Како су се, гдје и зашто, баш на дан смрти Бошкове, поменути свирачи срели са њим, остаће можда заувијек – тајна. И нека остане. Зна се да су му тог дана пјевали по жељи, неколико пута „Иде Миле лајковачком пругом“.

А онда је Боле, као што је понекад чинио, на тренутак наслонио чело на кафански сто, да пар минута одријема… Па је присутнима било нешто сумњиво… Музика је занијемила… И… готово…

Надам се да је сада Боле у предјелима васељенских руских степа, псује ме, онако другарски и виче: „Не гњави, ко ће то буразеру да ти чита. Наточи ти нама по једну…“ И, ево, точим…

У међувремену, на небо се преселио и Божидар Филиповић. Сада два Божидара заједно точе рујно вино и пјевају „Иде Боле лајковачком пругом, иде Боле са још једним другом…“, повремено заспу за столом и сањају пругу Бар – Владивосток…

П.С: Подсјетише ме на два Божидара прве снежне пахуље и двије птице на жици, па парафразирах пјесму Вита Николића кога су много вољели: „Хвала Вам, драги пријатељи, и не зачудите се овом писму касном, подсјетише ме на Вас двије мале птице, двије обичне птице на жици телеграфској…“