духовне лекције

Безбожници – српски отпадници!

1613

Пише: Богдан Златић

Црква није институција. Црква је заједница – мистична заједница верујућих у Васкрслом Христу. Црква Христова је заједница јер је заснована на благодатном осећању хришћанске љубви, и вјери у конкретну Личност – Бога Живога, Онога Који Јесте.

Криза је одсуство заједнице. Наше друштво је у кризи. Криза нашег друштва није само у одсуству заједнице, него су у “кризи” и институције друштвености. Институције брака и породице су у “кризи”, националне институције су у “кризи”.

Најзад, оно што највише онеспокојава није само тежина ситуације у којој се српско друштво налази, него је то и одсуство свести о дубини кризе у којој се оно налази. А свест о кризи и узроцима кризе је први предуслов за њено превазилажење.

Срби су од народа узрасли до нације у време непостојања своје државе и окупације свог државног простора. Захваљујући својој православној Цркви, Срби су и без институција световности (државних и друштвених институција) од етничке заједнице постали завјетна заједница.

Дакле, да би и без сопствене државе од народа постали нација, Србима је била довољна духовна заједница – Црква. У условима окупације једино “српско друштво” и једина “институција друштвености” била је Црква. Упркос одсуства институција друштвености, које су се развијале на европском западу под таласима реформације и ударима контрареформације, Србима је за одржање историјског континуитета била довољна духовна заједница.

Звучи банално, али казује највише: државно питање српског народа јесте демократско питање, али је српско национално питање заправо црквено питање. Отпадање Срба од српске нације непосредне су последице отпадања српског народа од Цркве и Бога. Због специфичног поријекла српске нације, безбожништво у српском народу доводи до осипања историјске свијести, а самим тим и до осипања националног бића народа Срба.

Тек са почетком стварања и развијања српске државе, почиње знатније уношење институција друштвености које стижу из Европе. Од тада се српски народ суочава са једном те истом дилемом: аутентична заједница или увезени облици институција друштвености. У супротности Растковог бекства у манастир и Доситејевог бекства из манастира, одвија се сва наша историја. (Синђел Јован Рапајић, За истином, Београд, 1994, стр.39).

Распетима између турске окупације и папског прозелитизма, Србима је заједницу највише уздрмала идеологија просвећености. Наиме, турчење и католичење за завјетну заједницу значе прекид њеног континуитета, односно или почетак стварања нове нације, или преливање у корпус неке друге нације.

Етос саме заједнице православних није могао бити уздрман правним нормама османског окупатора или друштвеним нормама средњоевропског римокатолицизма – те норме су биле “туђинске” и Срби су имали отпор према њима. Етос заједнице православних највише је могао бити угрожен оном идеологијом и културом која се на западу развила у отпору према папској јереси, тј. на основу непрестаног тињања духовне кризе на западу.

Највећи изазов српској заједници чини покушај калемљења западних институција друштвености, које су иначе резултат особености западне кризе и њеног логичног развоја. На тај начин је српска нација стално довођена у ситуацију да одговара на непостојеће или лажне дилеме, а српска заједница довођена у кризу сталним покушајима да се претвори у друштво.

Проблем је што се, заправо, тиме српска заједница растакала, а да се при томе нису стварале чак ни делотворне институције друштвености као одговор на кризу заједнице. Тиме су аутентично западни облици кризе, када су пројектовани у нашу средину, добили неслућено велике, оријашке размере. Због тога су се у народу све “модерне” институције увек препознавале као туђинске измишљотине, насупрот старим, добрим и “застарелим” домаћим обичајима.

Заправо, током развоја нововековне српске државе долази до калемљења кризних институција друштвености запада. Ово калемљење не доводи до усвајања ових институција истварања некаквог “модерног” српског друштва, него само до апостасије народа Срба од његове заветне заједнице.

У стварности то изгледа овако: личност која је некада чинила добро из хришћанског осећања врлине насталог у заједници, бивајући лишена тог хришћанског осећања (поставши огољена јединка у друштву), претвара се у монструма који више не зна ни за Бога, ни за закон!

Како “модеран” Србин није могао усвојити неко аутентично етичко начело, друштвену норму или морални закон (као аутентичне институције специфичне кризе његове заједнице), он се претворио у бестијалну индивидуу јер је у међувремену лишен осећање доброте. Он је губио своју “источну” веру, а да није усвајао “западни” закон. Остајао је без моралног осећања, а етику није примао.

Постао је безбожник који је остао без заједнице, а како није могао да усвоји туђе институције кризе, остао је и без друштва по узору на западно.

(„Мисија Цркве у време апостасије“, одломак)