Пише: Донко Ракочевић
Ко је год отимао црквену имовину, грдно је прошао. Сачувана је та поука у народном предању. А свјежа су сјећања Цетињана на судбину оних који су крајем прошлог вијека јуришали на Цетињски манастир – нико од њих није прошао без страшне Божје казне! Зато се више нико на Цетињу не усуђује ни мрко да погледа на Манастир!
Најзначаније манастире на простору данашње Црне Горе, поред Цетињског и Острога, изградили су Немањићи, а то су: Подластва Грбаљска, Бања (између Рисна и Пераста), Праскивца, Дуљево, Режевићи, Градиште, Ђурђеви ступови код Берана, Св. Петар и Павле у Бијелом Пољу, Врањина на Скадарском језеру, Манастир Морача, Манастир Свете Тројице у Пљевљима, Бијела код Шавника, Добриловина, Дубочица, Мајсторовина, Никољац, Вољавац, Калудра…
У пет вјекова под Турцима, практично је стала градња црквених објеката. Прије тога, Црнојевићи су изградили Цетињски манастир, а Јелена Балшић, ћерка цара Лазара, неколико манастира на Скадаском језеру, које је обновила Митрополија црногорско-приморска, на челу са митрополитом Амфилохијем, крајем 20. вијека.
У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас, тај број се повећао на 657 црквена здања, која су обновљена или изграђена у протеклих 25 година.
Од 1998. до 2015. године трајала је обнова манастира Стањевићи изнад Будве, који је данас један од највећих и налљепших манастира у Црној Гори. Погледајте како је изгледао прије обнове, а како изгледа данас:
А за Манастир Острог, на кога је Ђукановићев режим највише „бацио око“, св. Василије Острошки је 1666. године оставио завјештајно писмо у којем, после набрајања која је сва имања купио за манастир, проклиње оне који покушају да то отму:
,,…То све приложих и дадох цркви у Острогу за исхрану и утјеху братији. Купих и Вељи До и све Владовића и Зануглице. Бог је свједок. И ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе ођедном у вјекове. Амин. Да његов дом настрада у вјекове. Амин.”
Ранко Кривокапић се први кандидовао да га сустигне клетва св. Василија Острошког. Он је јуче у Скупштини изјавио да никад није био у Манастиру Острог, али да ће, иако је атеиста, поћи тамо „чим овај манастир пређе у државно власништво, односно врати се Црногорској православној цркви“.
Наравно, не постоји ниједан историјски документ који свједочи о постојању „Црногорске православне цркве“! Михољска Превлака, и на њој манастир св. Арханђела Михаила, и данас подсјећа да је ту било сједиште Зетске епископије коју је основао Св. Сава 1219. године. У том манастиру је, 1262. године, преписан Номоканон (Законоправило Св. Саве), документ на чијим правилима се градила наша етика, култура, Црква, па и држава.
У првом штампаном црногорском календару Грлици за 1835. годину, под датумом 14. јануар (по старом календару), пише: „Сава Арх. Србс.“ А у истом том календару Грлица, из 1891. године, можемо да видимо како се званично називала православна црква у Књажевини и Краљевини Црној Гори до 1918.г. Сами погледајте и увјерите се да пише ПРАВОСЛАВНА МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКА, а не „Црногорска православна црква“ како су јуче тврдили Ранко Кривокапић и посланици ДПС-а.
Иначе, први помен у историји Црне Горе да се један митрополит титулише као Црногорски и Приморски имамо 1504.г. када се Митрополит Роман потписује као: „Роман владика црногорски и приморски“. Постоји сачуван запис из Молитвеника из 1504.г, рукописне књиге која се данас налази у Бечкој тј. Аустријској националној библиотеци под бр. 79 (ȪNB cod.slav.79)
Дакле, православна црква на овим просторима настала је 1219. године, када је Свети Сава формирао епископију на Михољској Превлаци, када није ни постојало државе Црне Горе. Сједиште митрополије је касније пресељено на Врањину, па на Обод, па на Цетиње.
Ни у периоду када је била укинута Пећка патријаршија (1766-1922), Митрополија црногорско-приморска није била аутокефална, већ су јој владике рукополагане у Карловачкој митрополији (наследници Пећког трона) или у Руској цркви, и носиле су титулу „митрополит црногорски и егзарх пећки“, чиме се Митрофан Бан (митрополит у периоду 1885-1920) поноси у својим мемоарима: „Посебно ми је драго што ме је Руска црква, која ме је хиротонисала, признала за егзарха Пећког трона“.
Суштина аутокефалног статуса једне помјесне цркве огледа се управо у праву хиротоније од стране домаћих епископа (најмање тројице), одакле се и изводи термин аутокефалија, а за то црква у Црној Гори никада није имала услове, нити их је тражила.
Иако члан 14. Устава Црне Горе децидно говори да су ”вјерске заједнице одвојене од државе”, предсједник Црне Горе не одустаје од мијешања у црквене послове – најављујући обнову „Црногорске православне цркве“. У међувремену ће почети да отима имовину Српске православне цркве, што му сада омогућава члан 64. синоћ усвојеног закона, по којем држава, пошто стекне право власништва над одређеним црквеним здањем, одређује ко ће га и у коликој мјери – користити!
Ако се Мило Ђукановић покаже јачим од св. Василија Острошког, онда нека га Црногорци прогласе за свеца још за живота!
