Поглед с истока

Његошева највећа грешка!

4414

Пише: Донко Ракочевић

И велики, премудри и препаметни Његош, знао је понекад да омане. Тако у дјелу „Лажни цар Шћепан Мали“, кроз уста Танасија Мркојевића, каже: „Сваки Србин који се превјери / просто вјеру што загрли другу / но му просто не било пред Богом / што оцрни образ пред свијетом / те се звати Србином не хоће / Ово ти је Србе искобило / робовима туђим учинило.“

Каква логичка грешка! Зашто? Србин који се превјери није више Србин, јер главни темељ српског националног идентитета је православље, односно светосавље које је св. Јустин дефинисао као „православље српског стила и искуства“. Управо св. Јустин је дао најбољи дефиницију: „Србин је само онај који иде светосавским путем!“

Зато Србин не може бити неко ко је исламске или римокатоличке, или било које друге вјере, сем православне. Може бити само – поријеклом Србин!

У 15. вијеку, чувени грчко-ренесансни философ Плитон препоручивао је својим сународницима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну „варварску снагу“ за отпор Турцима. На то му је цариградски патријарх рекао: „Ми нисмо Грци! Ми смо Византници, православни Ромеји!“ Грци су, наиме, крштењем постали сасвим други народ, преображајем су стекли другачији идентитет!

Ни ми више нијесмо онај (пагански, варварски) народ од прије Светог Саве, нашег духовног оца!  Срби су народ Светог Саве. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја.

Заједничко поријекло и крвно сродство, чак ни језик, ни код једне нације нијесу имали пресудну улогу за њен настанак, јер „оно што уједињује није крв него вјеровање“ (Ерик Хобсбаум, Нације и национализми).

Као ни заједничко поријекло и исти језик, тако ни заједнички географски простор није од значаја да би се они који га дијеле могли сматрати једном нацијом. „Нација је духовни принцип произашао из дубоких историјских заплета, духовна обитељ, не група одређена конфигурацијом тла“ (Антони Д. Смит, Национални идентитет).

Са свјетским ауторитетима за ово питање, слагао се и велики српски историчар Жарко Видовић (1921.2016): „Националност је, једнако као и личност, елемент духовног идентитета човјека, управо зато што нација није ни политичка, ни економска, ни расна, ни интересна, па чак ни језичка, него првенствено духовна заједница.“

Зато је Видовић  сматрао да су Срби завјетни народ Светог Саве, не умањујући значај Косовског завјета за српско национално питање, али сматрајући да ни тај Завјет не би био могућ да није током 170 година (од 1219. до 1389.)  био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светог Саве и осталих Немањића.

Исте године када је основао Српску православну цркву (1219), Свети Сава је на Михољској превлаци код Тивта основао Зетску епископију, гдје је убрзо настао и један од преписа (најстарији сачувани) Номоканона – црквених и државних закона. Са тог светог мјеста се у наредним вјековима, на скоро све просторе данашње  Црне Горе, ширило православље, култура и просвета, стварајући од варварских племена – цивилизован народ. Захваљујући томе, и свакако Његошу, Косово постаје пресудни фактор колективне и личне судбине сваког човјека православне вјере на овим просторима.

После Другог свјетског рата, захваљујући комунизму, у Црној Гори нагло расте број безбожника, самим тим нестају и Срби, што је и логично, јер, као што рекосмо, православна вјера је основ српског идентитета. Грађани Црне Горе се масовно почињу национално изјашњавати као Црногорци, по територијалном принципу, а под утицајем комунистичке пропаганде.

Крајем 20. вијека, нестајањем комунизма као владајуће идеологије, полако се враћа вјера у Бога, оживљава црквени живот, па расте број Срба, са 9 одсто на попису 1991. године на чак 32 одсто на попису 2003. године, да би нешто мало пао 2011. године – 28,73 %.

Тешко је и данас наћи националног Црногорца који је вјерник, они су „по дифолту“ – безбожници и титоисти, почев од Мила Ђукановића, Душка Марковића и Ивана Брајовића, па до оних који се окупљају око Мираша Дедеића.

Ђукановић и и његови следбеници хоће своју цркву – а не вјерују у Бога, што је највећи парадокс данашње Црне Горе, а богами и шире. Наравно, за Мираша Дедеића се не може рећи да је атеиста, али се не може рећи ни да је православац, јер је одлуком Васељенске патријаршије искључен из православне заједнице.

Из црногорског атеизма произилазе бројне разлике које се стварају у односу на Србе. Као што је вјерско питање одвојило Муслимане, па и Хрвате, од Срба, тако и атеизам који је углавном створен у пет деценија комунистичке индоктринације, дефинитивно одваја савремене Црногорце од Срба.