Духовне лекције (5)

Фокусирајте се, и бићете срећни!

1878

Као парничар, један адвокат је заснивао каријеру на усмјеравање љутитог жара на неправде нанесене његовим клијентима. Ношен гњевом, неумољиво је радио на новим случајевима, водио распрааве силовитом жустрином и остајао будан до дубоко у ноћ да истражује случајеве и смишља правну стратегију.

Једног љета је на одмору, срећом, срео једну жену која је подучавала медитацију и питао је за помоћ. Изненадио се када му је на почетку дала неколико бобица сувог грожђа. Онда га је провела кроз кораке потребне да поједе једну грожђицу полако и са пуно усредсређеношћу, тако да осјети сласт сваког тренутка у том процесу: осјећаје док је приноси устима и жваће, експлозију укуса док је загризе, звук жвакања и гутања. Адокат се удубио у потпуност својих чула.

Затим је, како му је препоручила, пренио исту ту потпуну фокусираност на природни ток дисања, ослободивши се свих мисли које су му се мотале у уму. Толико му се допало, да је стекао навику да сваки дан медитира по 15 минута пратећи само дисање.

Када усмјеримо тако потпуну пажњу на властита чула, мозак стиша уобичајени жамор. Снимци мозга током усредсређујуће медитације – коју је адвокат испробао – откривају да она утишава мождане структуре задужене за ментални жамор фокусиран на наше „ја“.

„То је један од разлога зашто људи воле опасне спортове као што је алпинизам или бициклизам планинским стазама. У тим ситуацијама морате бити потпуно фокусирани“, објашњава стручњак за неуронауку Ричард Дејвидсон. „Не можете размишљати о било чему другом, док сте обузети неки захтјевим задатком.“ Снажна фокусираност доноси осјећај мира, а с њим и задовољства. „Али, када силазите низ планину, мрежа која се бави властитим ‘ја’ одмах враћа бриге и стрепње.“

У утописјком роману ‘Острво’ Олдуса Хакслија, дресирани папагаји долијећу насумице до људи и креште: „Сад и овдје, момци, сад и овдје!“ То подсјећање помаже житељима идиличног острва да прекину са сањарењем и поново се усредсреде на догађаје у садашњем тренутку и на датом мјесту.

Рекло би се да је папагај прикладан гласник: животиње живе сам сад и овдје. Мачка што скаче у крило да се мази, пас који вас жељно ишчекује код врата, коњ што нагиње главу да би виио какве су вам намјере када му прилазите – свима им је заједничка иста фокусираност на садашњи тренутак.

„Та способност замишљања на начине који су независни од непосредног надражаја, издваја људски ум од умова свих животиња. Док многе духовне традиције, попут Хакслијевих папагаја, сматрају лутање  мисли извором патње, еволутивни психолози га сматрају великим когнитивним напретком – људска способност да размишља о нечему што се не догађа у вечитој садашњости, представља предуслов за св достигнућа наше врсте која захтијевају планирање, машту или логистичку вјештину“, објашњава психолог Данијел Големан.

Оба виђења су донекле тачна. Ако нијесте монах који има могућности да тихује и по мјесец дана, нађите макар праву мјеру – не думајте нон-стоп, и када треба и када не треба, него се концентришите на оно што тренутно радите, видјећете онда да вам неће бити тешко ни цијепање дрва или сакупљање сијена. Ако, пак будете мислили о ономе што вас после тога чека, напорно и депримирајуће ће вам бити чак и испијање вина или вођење љубави.

Зато, за почетак, вјежбајте са бобицама сувог грожђа…