православље

Не заборављајмо претече Светог Саве, Охрид и Зету!

2148
Споменик св. Ћирилу и Методију у Москви

Пише: Дарко Р. Ђого

Ако су трагови и спомени апостолских стопа још и понегдје и некако о(п)стали, спомен на Св. Саву готово да је потпуно потиснуо труд равноапостолника на чијим плећима је Сава непосредно стајао – Св. Кирила и Методија и њихових ученика. Иако су увијек остали у црквеном календару и у сјећању писмених људи, ми Срби смо им увијек остали некако дужни. Ми смо их некако потиснули у други план, остајући у исто вријеме неотуђиво везани за кирило-методијевски свијет, за њихов културни образац.

Није сасвим јасно ни зашто нисмо могли да пригрлимо снажније Климента и Наума, Горазда и Ангеларија. Нисмо ли управо од Савиног брата Стефана надаље увијек некако тежили никамо другдје него – мору, Коринту, Солуну и Цариграду, Охриду и Сересу?

А тамо, на охридским обалама, изнад младог сунца риболика глагољица полако је почела да се уозбиљава: њена разиграна словеса која су још тражила да буду само своја претопила су се у права и стамена ћирилична писмена, накалемљена на језик и потез руке којима се преносио и преписивао и Јован Богослов и Јован Златоуст и Хераклит Загонетни и Аристид и Софокле.

Ту, на обалама Охрида, са површине језера израњала је једна цивилизација: сунце се упијало у Јована Канева и Перивлепту и држало их умјесто малтера на окупу са собом, са Солуном, са Цариградом, са Рашком која се још није родила, са Кијевом који се још није крстио, са Владивостоком до кога се још није дошло.

Црква св. Климента на Охридском језеру

Ту, на Охриду, уткана је у један начин писања, говорења, живота својевсрна топлота коју у себи носи свака црква заснована на охридској писмености и павловском хришћанству. Свака, макар и она убога дрвена колиба са олтаром у Крајини, она дрвена часовна у степи.

Када се будемо сјећали осам вијекова од како је Сава наставио да зида једну Цркву, не смијемо заборавити ни дуг Охриду. Није се Охрид сажео у Димитрија Хоматијана. Ми смо рођени у Моравској и Охриду, подједнако колико и у Рашкој, Рибници, Краљеву, Травунији, Новом или Јајцу.

Остали смо у памћењу дужни и Зети. Непрекидно посматрана искључиво као некакав магловити пред-садржај, форшпил јуначког казивања о познијој Црној Гори и њеном отпору Отоманској империји. Али, Дукља и Зета нису само мјеста, оне су догађаји. У њима смо се такође рађали као народ и Црква истовремено, у њима биљежили своје српско име, у њима стицали прва историјска искуства грађења куће на друму, у њима стекли прве мученике, у њима приредили сами себи прве издаје и кривоклетства.

И прије Св. Саве имамо Св. Јована Владимира, краља прије првовјенчаног краља, мученика прије мученика, христоликог прије охристовљења у Пећкој цркви. И на његовим плећима стајали су Немања, Стефан и Сава. У вјековима који су услиједили као да смо заборавили ове пред-немањићко дјетињство народа/Цркве. Сви народи су једном били дјеца, само их се, изгледа, врло мало њих сјећа свог народног дјетињства.