Зашто све екипе имају бољи учинак на свом терену него на страни?
Пише: Донко Ракочевић
ПСЖ је у Паризу побиједио Барселону са убједљивих 4:0, а у реваншу је изгубио 1:6. Исте вечери, Борусија Дортмунд је побиједила Бенфику са 3:1, а у првом мечу у Лисабону је изгубила 0:1. Зашто је толико значајна предност домаћег терена? Добро, деси се и да неко заблиста на страни, као Бајерн у Лондону против Арсенала (побиједио је 5:1, исто као у Минхену), али свака екипа, када се на крају сезоне сумирају резултати, има бољи учинак кући него у гостима.
Некад давно је то било разумљиво, на гостовања се путовало дуго, лошим превозним средствима, па је фудбалере сустизао умор; тамо их је чекао лош терен (а на свом су знали сваку рупу), као и дивља публика која их је гађала свим и свачим, безбједност им није била загарантована. И судије су обично помало биле у страху, па су вазда биле наколоњене домаћој екипи.
Данас је то све другачије. Екипе путују кратко авионом, терени су идеални, готово свуда исти, публика се цивилизовала, а суђење углавном објективно. Али и даље су домаћини успјешнији. Није чак проблем ни у већем броју домаћих навијача, јер имате клубове, на примјер, по Хрватској или Босни, који кући играју пред скоро празним трибинама, па савладају и водеће екипе.
Стручњаци за људски мозак кажу да човјек мање концентрисан и креативан у амбијенту који му је нов, да сваки другачији детаљ одвлачи његову пажњу. То су поткријепили истраживањима међу студентима – пуно боље су научили лекције они који су током експеримента били у својим собама, од оних који су одведени на друго мјесто, конкретно у хотелске собе гдје су чак имали пуно бољи комфор.
Ипак, тешко да ово важи за савремени фудбал, јер стадиони у најјачим лигама личе као јаје јајету, а поготову терени. Уосталом, већина Барселониних фудбалера није први пут играла на „Парку принчева“ прије 15 дана, па се нијесу видјели на терену, а исто важи и за Парижане и Ноу камп. Нешто је друго, ипак, у питању?
Психолошки момент! У ствари, два!
Осјећај да је то твој терен и да се нећеш брукати пред својим навијачима. Браниш своју територију, као животиња. Само што је не запишаш попут пса или мачке. С друге стране, увјерење усађено у мозак да се на страни не може постићи добар резултат као код куће.
Писао само скоро о тркачком рекорду на једну миљу – сто година није био оборен, јер се вјеровало да је ту деоницу немогуће претрчати за вријеме испод четири минута. Па када је 1954. године Роџер Банистер, разбио то увјерење, остваривши вријеме од 3 минута и 43 секунде, на десетине атлетичара је у наредних пар година пробило магичну баријеру.
И нијесу те психолошке баријере само у атлетици и у фудбалу, већ и у свим другим спортовима. Домаћи терен игра важну улогу у већини спортских дисциплина. Ето, ни Ивана Шпановић не би онолика скочила прошле седмице да Европско првенство у дворани није одржавано у Београду.
