задужбине српских краљева

Српски манастир у Јерусалиму!

1573

Једна од четрдесет задужбина светог српског краља Уроша Милутина подигнута је у близини Цркве Светог Гроба у Јерусалиму, 1315. године и посвећена је Светим Архангелима.

Историја о настанку овог светог места у Светој Земљи почиње у Малој Азији, првом битком српске војске са турским хордама које су угрожавале Источно римско царство, у којој је учествовао најбољи састав српске војске тог времена, са око хиљаду бораца. Стигли су као помоћ Милутиновом тасту, оцу краљице Симониде, византијском цару Андринику.

О изузетној победи под вођством војводе Новака Гребостека посебна сведочанства у свом летопису оставио је архиепископ Данило, а у другим документима помиње се да су „битке вођене много пута у самој Анатолији против безбожних Персијанаца“, уз напомену да се морало прећи  „и само Црно море“.

Да би на достојан начин обележио ову прву победу над Турцима, краљ Милутин је на темељима разрушене цркве царице Јелене из четвртог века подигао Манастир Светих Архангела, на месту изузетног библијског значаја. Повезано је са 997. годином пре Христовог рођења и пописом становништва које је наредио цар Давид, да би видео колико има поданика.

На том месту је Анђео Господњи пружио руку на Јерусалим, са мачем који се забоде у камен испред њега. То место и тај камен обележени су и данас испред олтара Милутинове задужбине, Светоархангелске манастирске цркве! Поред храма саграђени су и велики конаци, болница и посебна гостионица за поклонике који су долазили у Свету Земљу из Србије.

Постоји много докумената, записа и сведочења о животу и значају овог манастира, коме је и цар Душан обезбедио велике приходе, почев од манастира Светог Спаса на Бојани, Светог Николе на острву Врањина и његових метоха, до такси које су плаћали Дубровник, Стон и Пељешац. Ови приходи исплаћивани су све до 1501. године. О великом утицају и обитавању Срба у Светој Земљи говори и податак да је почетком шеснаестог века овај манастир знатно обновљен и да су тих година Срби преузели управу над Манастиром Светог Саве Освећеног.

Недавно, у овом веку, на Синају је, у архивама Манастира Свете Катарине пронађен рукопис грчког монаха Атанасиоса Ипсиландиса од 1533. године у коме стоји записано да: „Српски монаси, под управом пећког архиепископа одавно управљају и бораве у Манастиру Светих Архистратига у Јерусалиму.“

Манастир је претрпео многа страдања у току векова, од напада бедуина и других пљачкаша, куге и других болести, до скоро потпуног урушавања. Грчка  Јерусалимска патријаршија откупила га је пред крај седамнаестог века и до данас је у њеној надлежности, али се код познаваоца и ходочасника увек помиње као српски манастир.

Српским ће га звати и вођа руске мисије у Јерусалиму, Порфирије Успенски, који каже да је „Манастир Светих Архангела најлепши посед у Светом Граду, са много икона, од који има много српских, са четрдесет келија у које се може сместити и до две стотине ходочасника“. Такође похвално говори и описује ризницу, болницу, трпезарију и „дивну библиотеку са грчким, латинским, српским и словенским рукописним и штампаним књигама“.

Походили су овај Манастир хиљаде српских ходочасника и многи  црквени великодостојници, од Арсенија Трећег Чарнојевића, митрополита српског Михаила, до патријарха Германа и патријарха Павла. Сви су они присуствовали или учествовали у светој литургији, која се на српском језику о празнику Светога Саве служи вековима.