Пише: Дражен Симић
Финансијски колапс регионалног гиганта, хрватског Агрокора, под теретом дугова и није баш био потпуно изненађење, али откриће да су међу главним повјериоцима руске банке представљало је шок за многе који су подложни стереотипима о сферама руског утицаја на Балкану, али и у Европи. Хрватска није једина чланица ЕУ и НАТО за коју се показало да јој се не гаде милијарде еура руског поријекла, о чему могу посвједочити и много старије чланице као Мађарска, а прије свих – Њемачка.
Сапуница са Агрокором је у току и поред опстанка саме компаније, у питање су доведени и постојећи балкански стереотипи о руском економском утицају, по којима руски новац доминира Србијом и Црном Гором, а остатак Балкана је у западној економској сфери. Као и са свим другим стереотипима и овдје је у стварности ситуација мало другачија и далеко од црно-бијеле слике.
Иако као чланица ЕУ и НАТО, Хрватска у новом хладном рату и без превеликог ентузијазма подржава санкције наметнуте Русији, од 1993. па до 2015. званично су Руси у Хрватску уложили 364 милиона еура. Колико је реална ова цифра, друго је питање. Имајући и виду склоност руских бизнисмена да због бојазни како би се новац на оштрој руској зими могао замрзнути преферирају да их чувају на оф-шор дестинацијама са топлијом климом, а у треће земље улажу преко својих фирми-кћерки регистрованих широм свијета, тешко је увијек утврдити стварно поријекло инвеститора и новца.
Колико год то парадоксално звучало, како се политички и економски односи између Русије и НАТО убрзано погоршавају током последње три године, тако се гомилају најаве о буму руских инвестиција у хрватски туризам. Тако је дубровачки хотел Белведере добио руског власника, Виктора Векселберга који најављује улагања од неких 180 милиона еура у пројекте у Хрватској. Његов сународњак потписао је уговор о улагању 105 милиона еура у изградњу туристичког комплекса на Јадрану у општини Тисац у околини Шибеника, иако је општинско руководство било оптуживано да сама трансакција није баш била законски најчистија.
Ко је у чијим рукама?
Сва ова улагања су сића у поређењу са новцем који је Сбербанка позајмила Ивици Тодорићу, односно Агрокору, око милијарду еура, а који он, очигледно, не може да врати, јер је већ „дужан ко Грчка“. Тиме се поново потврдила стара мудрост да „када си дужан банци 5.000 еура то је твој проблем, а када си дужан пет милиона, то је проблем банке“. Како је ријеч о регионалном гиганту који чини значајан дио укупне хрватске економије, сада се презнојавају и директори Сбербанке, премијери и министри Хрватске, Србије, БиХ, Словеније и хиљаде добављача Агрокора.
Једини који у читавој причи нема разлога за нервозу је сам Ивица Тодорић. Пошто је укупан дуг око шест милијарди еура или шест хиљада милиона еура, враћање тог дуга је постало чисто метафизичко питање. Тако се Тодорић може посветити размишљању о појму и суштини људског бивствовања, ко смо, шта смо, јесмо ли сами међу звијездама и сличним темама, јер дефинитивно све што ће услиједити више није његов проблем.
Западни медији увелико шпекулишу да се Хрватска због Агрокора нашла у рукама Кремља, мада у стварности ситуација на крају може бити и обрнута, пошто у питање долази опстанак Сбербанке уколико њених милијарду еура потраживања од Агрокора постане ненаплативо. Код милионских дугова ризик је увијек већи за кредитора него за дужника, колико год то чудно звучало, пошто дужник практично више нема шта да изгуби, јер је све већ изгубио, а повјерилац је сада тај који се суочава са астрономским губитком новца који је непромишљено позајмио.
Шпекулације да би на крају баладе, односно идуће године када приспијева на наплату велики дио Агрокорових дугова, највећа регионална компанија по аутоматизму могла трајно завршити у руским рукама, такође су мало вјероватне. Разлог је једноставан – највећи повјерилац, Сбербанка, нема намјеру да се бави производњом и трговином, већ је логичан епилог да по сваку цијену покуша да се ријеши терета и претвори га у што више новца, како би минимизирала своје губитке ако већ не може извући главницу.
То би значило продају компаније, највјероватније на парчиће, прије свега малопродајне мреже која је на регионалном нивоу импресивна, са доминацијом на тржиштима Хрватске, Словеније и БиХ и значајним учешћем на тржишту Србије.
Новог власника би највјероватније требало потражити међу великим европским ланцима за које би то био јефтин и згодан начин да дођу до балканског тржишта. С друге стране, неко ће на крају ипак морати да плати цех, по свему судећи балкански порезни обвезници, директно или индиректно.
Бугари не могу, али Њемци могу
Руске инвестиције су присутне и у БиХ, гдје је руска државна компанија Зарубежњефт за ситне паре постала власник једине нафтне рафинерије у Броду, као и рафинерије уља у Модричи, преузевши тако значајну контролу над нафтном индустријом, док као једини испоручилац гаса у овом сектору држи монопол.
Када је Сбербанка преузела аустријску Волксбанк, у мираз је добила и банке кћерке у читавој регији, па је тако руски капитал ушао и у банкарски сектор.
У случају БиХ, руске инвестиције су највећим дијелом концентрисане на подручју Републике Српске, што се уклапа у локални стереотип о „проруској“ РС и „прозападној“ БиХ, иако главнина руског гаса завршава у Федерацији, а Сбербанк има сједиште у Сарајеву.
Није Хрватска једини примјер ЕУ и НАТО чланице гдје су присутне руске инвестиције вриједне милијарде еура. У Мађарској је након вишегодишњих натезања између мађарске владе и Европске комисије, почетком марта добијено зелено свјетло ЕУ за изградњу нове нуклеарке, уговор вриједан 12,5 милијарди еура од чега ће руска страна, која је извођач радова, обезбиједити 10 милијарди еура у форми кредита.
Руски капитал у Мађарској присутан је од раније, између осталог кроз аквизицију мађарске жељезаре Дунаферр. Газпром је одавно у мађарској основао и фирму кћерку Панрусгас, која је била једна од највећих руских инвестиција, а преко своје фирме кћерке у Ирској, Милфорд, стекао је већинско власништво у највећој мађарској петрохемијској компанији Борсодхем.
Када се ради о руским инвестицијама, ни Нијемци нису били гадљиви, поготову ако је у питању руски гас. Сјеверни ток, гасовод који повезује Русију и Њемачку, у већинском власништву је Русије која је у његову градњу директно уложила око 1,2 милијарде еура, а његово проширење, Сјеверни ток 2, коштаће додатних 1,9 милијарди долара.
Иако је у име виших националних интереса и под политичким притиском САД, гасовод Јужни ток стављен на чекање на неодређено вријеме, показало се да је мало теже притиснути Њемачку да се економски жртвује за више интересе, него што је то био случај са Бугарском. Без обзира на тренутну кризу у политичким односима ЕУ и Русије, гасовод Сјеверни ток 2, ће по свему судећи бити реализован колико год да се Европска комисија противи. У социјализму и Европској унији сви су једнаки, само су неки мало више једнаки.
Реторика између Русије и ЕУ можда је на нивоу хладног рата, али са или без санкција, новац наставља да кружи, на задовољство свих. Уосталом новац никада није имао ни нацију ни религију, а руска милијарда еура је добра као и било која друга. Принцип је исти, све су остало нијансе.
Извор: БиФ
