скидање прашине

ЕВОЛУЦИЈА ПОХЛЕПЕ: Од Римљана до Ротшилда

1614

“Грабили су што би им допало шака, све до чега се могло доћи. То је просто била пљачка без насиља, теже убиство у већим размјерама, а људи су слијепо срљали у смрт као што и треба да буде са онима који дирну таму”, пише енглеско-пољски романописац Џозеф Конрад.

У култном роману „Срце таме“ Конрад је, инспирисан у његово доба актуелном белгијском афером у Конгу, створио еп о Куртцу и похлепи бијелог човека, која ће доживјети тако много цитата. Ријетко се пак помиње да је отварајући роман Марлоувом причом о Римљанима који долазе у Британију и која је паралела црном Конгу, Конрад говори о похлепи не само као уништитељу већ и као сили која доноси цивилизацију у варварску земљу.

Похлепа је, не само у литератури, него и у многим стручним радовима, схваћена као важан елемент поретка – грозан људски порок и једна од најнижих људских слабости која у крајњем исходу ипак помјера свијет напред. Након Наполеонових ратова, онда кад су револуционарни, односно ратови против похлепе виших класа протутњали свијетом, похлепа покреће капитализам, распаљује пећи индустријализације, док банкарство добија своју стварну моћ, постајући финансијски погон цивилизације.

Банкарство се мијења од XIV вијека кад велике италијанске, хришћанске породице, попут Медичијевих, оснивају своје банке и згрћу чудовишно богатство. Временом, у Европи почиње да се тргује дуговима, а холандске банке финансирају прекоморске експедиције које европску похлепу шире на нове континенте.

Колумбо, а касније и бројни други морепловци, у прекоморске земље одлазе гоњени похлепом својих краљева, а потом и компанија као што је злогласна и свемоћна East Indies Company. Исход је познат – затечене цивилизације бивају исисане финансијски и војно. Екстремно октрутна завршница овог процеса одиграва се током и крајем XIX вијека, у новим колонијама, са Конгом у срцу таме.

Међутим, похлепа односи жртве и на другој страни, у великим друштвеним промјенама које претходе новом свијету. Оптерећен смрћу, све више прожет страхом, човјек средњег вијека види опасност у читавим групама, а једна од њих су свакако и они који су похлепни. Са тим се мијења однос према похлепи, а отпор према њој постаје значајна друштвена сила.

Традиционално, прве жртве једне такве хајке на похлепу су темплари, као први прави банкари након Старог Рима. У петак 13. октобра 1307. године, француски краљ Филип ће, у жељи да се обрачуна са темпларима као финансијском силом, а под изговором различитих грехова, а посебно похлепе, ухапсити, а потом сурово казнити темпларе спаљивањем на ломачи.

Ред ће бити укинут, мада ће разне традиције и митови дуго потом опстати, укључујући и онај о петку тринаестом. Стихијски прогон Јевреја широм Европе ускоро ће попримити елементе овог прогона, а погроми ће добити нови повод – похлепу која више није лична, него колективна, похлепа са групним предзнаком.

Гетоизирани и са правом боравишта у слободним градовима, јеврејски банкари попут Шекспировог Шајлока, превртљивог и шкртог, из драме Млетачки трговац постају симбол презрења и наводни главни разлог тешког живота ситне властеле и прве буржоазије. У XVII и XVIII у свим европским центрима појавиће се такозвани Хофјуден, дворски Јевреји, који позајмљују новац властели, док са успјешношћу њихових послова расте антисемитизам, који се изговара управо гријехом похлепе. То ће на крају послужити и као једно од чудовишних оправдања за Хитлеров холокауст – обрачун са јеврејском похлепом.

Симболи похлепе се полако мијењају кроз вјекове, али снага мржње према њима никад није занемарљива. У другачијем сценарију, али са истом епизодном улогом – похлепом, обрачун са раскалашношћу цркве и Првог сталежа доводи до позитивног преокрета – буржоаске револуције у Француској, само једну деценију након што америчке колоније крећу у рат против похлепног британског краља Џорџа.

У условима прве индустријализације, када друштвена раслојеност и неправда никад није била већа у Европи, похлепа поново постаје лична. Симбол похлепе се рађа као Дикенсов Ибинизер Скруџ, шкрти старац који у “Божићној причи” среће три божићна духа који му показују како води погрешан живот, насупрот радости коју осјећају они који нису зависни о новцу.

Његов лик је бизаран, али трагичан једнако као историјски преурањени Молијеров тврдица Харпагон, Стеријин Кир Јања или Госпођица из истоименог београдског романа Иве Андрића. Ови јунаци који у новцу виде једини смисао, дају слику онога што шкртост и похлепа представљају за човјека XIX и раног XX вијека – болест зависности о новцу.

Моћне породице овог доба, као што су Ротшилди у Европи и предузимачи као Џ. П. Морган у Америци посједују финансијске империје које граде пруге, индустријализују градове и доносе нове технологије, упоредо стварајући и велики социјални јаз између друштвених класа.

Ускоро то опет постаје кључно политичко питање, које ће се кроз сплет малих европских револуција и буна у дугом XIX вијеку, окончати у 1917. години, током хладног новембра испред Зимског дворца у Петрограду. Нова револуција доноси нову идеју – друштвени систем сасвим лишен похлепе. Но, у бизарном преокрету, у покушају да се он успостави, настају нови тоталитарни системи.

Гнијев који се у разним историјским околностима усмјерава на цијеле нације, групе или друштвене слојеве, у свим епохама једнако разара животе обичних људи. У симпатичном авантуристичком роману Благо Сијера Мадре из 1927. мистериозног њемачког аутора Б. Травена, три Американца крећу у авантуру како би се домогли злата у Мексику, са идејом која је гонила на хиљаде предузетника да се упусте у неизвесност како би се обогатили.

Фотографија приказује кадар из истоименог холивудског филма са Хемфри Богартом у главној улози који ће две деценије касније доследно приказати Травенову причу о похлепи. На крају свих узајамних сукоба и узајамне мржње, Травенови јунаци бивају нападнути од скитница који им отимају златни прах, али не знајући његову вриједност, просипају га наоколо.

(Наука кроз приче, По мотивима чланка објављеног у листу Време)