скидање прашине

Тамариног ђеда убио Радоје Дакић!

5271

Пише: Донко Ракочевић

Радећи у Никшићу, у последњим годинама једнопартијског система, горепотписани новинар  је радну норму kao дописник „Вечерњи Новости“ попуњавао захваљујући протестима, штрајковима, суђењима и сукобима с директорима, Јакше Гара Никчевића и његове супруге Лоле. Једном су, са своје четворо дјеце (Тамара, Хајдана, Маја и Милан) покушали да се спале на степеништу Скупштине општине Никшић.

Често сам, посматрајући тај бунтовнички двојац, размишљао да ли ће доћи дан када ће то двоје поштених и храбрих људи коначно моћи живјети живот како треба, а они против којих су се борили – завршити иза решетака. Није се остварио мој „сан“, напротив – њихова ћерка (Тамара) прешла је на страну они против којих су се они борили.

Када је срушена стара власт и уведен вишепартијски систем, мислио сам да је дошао крај Гаровим и Лолиним мукама, али су се убрзо, један по један, почели повампиривати никшићки комунистички „богови“, на челу са бившим секретаром Комитета, Стевом Горановићем (његов син је касније био министар културе), а Гаро и Лола су и даље водили рат са бирократијом. И још горе су пролазили него у вријеме комунизма. Гаро је иначе био економиста, а Лола – правник.

За број 47. ревије Исток (новембар 1999) урадио сам интеврју са Гаром Никчевићем, и питао га да ли је његовом прогону допринејело то што његов отац није био подобан? Ево шта је одговорио:

„У децембру  1941, мој отац је стријељан у Горњем пољу код Никшића, по наређењу Радоја Дакића. Изгледа да су га стријељали зато што није пристао да се над њим, као практична настава, одржи час политичке наставе о родољубима и издајницима. Имам једну посебну сатисфакцију – народна власт је негде 1946. године, ваљда у вези са мојим оцем, признала своје „лијеве грешке“. Наиме, тада је мојој породици издата потврда да је мој отац – цивилна жртва рата. У тој потврди је писало да нам следује надокнада од 5160 динара.

Не због мог оца, него због мене и мог односа према стварности, власт ми је залијепила кокарду на чело. У свим досијеима, јавним и тајним, писало је да смо четничка породица, односно да сам четнички син. Ето још једног апсурда, јер мој покојни отац, по свом идеолошком и националном осјећају, био је зеленаш.“

Гаро је десетак пута хапшен, разним поводима:

„Као студент, на студентској вечери у хотелу Оногошт, испричао сам виц: Имала мајска три сина, два су била паметна, а трећи је био полицајац. Осуђен сам на 25 дана затвора! Касније сам хапшен, с времена на вријеме, најчешће због других. У Пивари сам, на пример, дошао у сукоб са управом помажући радницима да остваре нека своја права. Поново су ме ухапсили, а Раднички савјет ме избацио са посла!

Раднички савјет ПТК ‘Никшић’ избацио ме из предузећа због наводних 14 тежих повреда радних обавеза, од чега – четири тешка кривична дјела!

У истом периоду, моја супруга је у Аутосервису била један од два радника са факултетском дипломом. Сем што су је избацили с посла, оптужили су је да је заводница, у смислу да је завела поштену радничку класу да се буни против поштених директора.“

Када је уведен вишепартијски систем, Гаро и Лола су постали чланови Либералног савеза Црне Горе. Питао сам га – зашто?

„Ја сам по убеђењу либерал, али то што сам Црногорац, или што си ти Србин, сматрам личним осјећајем, а лични осјећаји се не стављају на барјаке. У оном времену сам сматрао  да ЛСЦГ може у највећој мјери да задовољи моја размишљања. Врло брзо сам уочио да наш политички живот, без обзира која је партија у питању, води своје поријекло из Кумровца! Све странке, па и Либерални савез, имају у великој мјери да захвале помоћи Службе државне безбједности.“

Сем што је био окружен шпијунима, Гаро је био окружен и глумцима, пошто је радио и као директор маркетинга Црногорског народног позоришта, али је и отуда отјеран:

„Моја сазнања о ЦНП-у била су најконцизније изражена у једном мом интервјуу за лист Графити, гдје сам казао да је ЦНП изгорјело из темеља много раније него што се пожар догодио. Црногорско позориште је смишљено девастирано, сведено на ниво нижи од естраде. Доведени су кадрови који ћеисту једноумну политику водити на нов начин, како то популарно кажу „новим читањем“ старих понашања. Дакле, и даље се наставља девастација, и даље су кланови и непотизам, и даље кич замењује културу.

Црна Гора је земља апсурда, па се нормално дешава да директор такве институције љуби руку министру културе, предсједнику владе или предсједнику државе, Боже уклони као да су владике!“

интервју са Гаром Нилчевићем, ревија Исток, број 47, новембар 1999.