ПРИРУЧНИК ЗА ВОЂЕЊЕ ЉУБАВИ

Еколошки секс

2641

Лагано јој подићи ноге на рамена, као на једној старој француској гравури, па стрпљиво помјерати црну ружу све дотле док се не поклопи са линијама тамне пукотине на Мјесецу

Пише: Љубиша Морачанин

Учити од небеских тијела, нарочито од Мјесеца, највећег небеског љубавника (Мјесец кара звијезду Даницу), најпоузданијег свједока толиких мјесечарења и прељуба свих помрлих епоха и ове данашње, још живе.

Упорно чекати вријеме пуног Мјесеца, лагано јој подижући ноге на рамена, као на једној старој француској гравури, па стрпљиво помјерати црну ружу све дотле док се не поклопи са линијама тамне пукотине на Мјесецу, па навалити на њен црни травњак, „орати“ га све дотле док се црна чупа не претвори у уситњене длачице и не покрије њену бјелину и жути новчић Мјесеца.

Били смо свједоци највеће космичке љубавне игре, свих времена, гледајући госпођицу Хејл-Бопову комету, која полно зренувши, вртоглаво јутри у загрљај младог Комет(к)овића, засијавујући притом, сјеменом пожуде, бескрајна космичка поља и њиве за будуће генерације, које ће и од нас учити, мада смо ми, у том погледу, још ненаучени и невични, па шта год да ухватимо, више не пуштамо, као млади соко кога господар први пут изводи у лов да га научити ловити, па умјесто да стрпљиво чека шеву, он одмах причепи кукавицу.

Учити од орла, старог вука и старих српских војника, ако је још који у животу.

Најљепше је на тек развршеном сијену, прободеном огуљеном церовом стожином, док мирис ароматичних ливадских трава надима носнице и шири груди.

Пронаћи стару, двокраку шљиву, у посве запуштеном шљивику, какве још имају неки дјелови Босне и Санџака, а богами и горњег Полимља, па је обнажену оставити с друге стране закореле воћке-нероднице и допријети до ње, с друге, супротне стране, препуне кржљавих израслина, мрава и влаге, и држећи је за руке, да се не отме и не преда уморна и снена, бескрајном миту башче, све дотле, док сврдло у последњем окретању, не нађе топло узглавље за своју помахниталу, црвену главу и док се потпуно не привикне на пулсирање њених пуноћом покренутих жлијезда. Натаћи је, с крајњим напором, као дуго жељени прстен и изаћи тако на највише брдо.

У привезаном чамцу, увече и ујутро, док траје бонаца, с ногама дражесне Афродите, пребаченим преко ивица чамца, да машу, непрекидно, у ритму зањиханих тијела, као порука спаса изгубљеним бродовима на пучини.

У првој узораној бразди, с пијететом према господину Миловану Глишићу, који је то први измислио, а није ни ријечи о томе оставио, надајући се да ћемо се на вријеме досјетити.

У хладовини тарских врбака, док се около смуцају млади овнови и снобови, забичили од дебеле апстиненције.

На бродској дасци која је допливала у луку пошто су је валови мјесецима вијали по пучини и изапирали.

При свјетлости Аладинове лампе у „Хиљаду првој ноћи“, цијелу ноћ, у десет томова, на кинеској свили.

На простом самару, на његовим углачаним јасеновим дрвеницама, док из наложене стеље мирише на коњски зној и на младу траву, ушивену у њој.

На првом откосу, док дрхте јутарње капљице росе и распрскавају се од надошле пожуде младог мужјака.

На пољима „Горке риже“, са Силваном Мангано, ох! – одмакнувши се од препланулих берача који кришом вире испод дубоко натучених сомбрера, и јаучу при сваком ударцу врелог „пробојца“ у најљепшу „минђу маре“.