Драгослав Бокан (Београд, 15. фебруар 1961) је српски режисер, књижевник, колумниста, публициста, бивши политичар и ратни командант Белих орлова. Дипломирао је режију на Факултету драмских уметности и завршио постдипломске студије на Филозофском факултету. По оцу Илији потиче из Осредака а по мајци Милки (рођ. Деветак) са Мале Градуше. Има рођеног брата Александра.
Основао је часописе „Лепа Србија”, „Русија данас” и „Водич за живот”. Режирао је кратки филм „Српско завештање”. Као предани русофил, основао је удружење „Отаџбина Русија” (чији је био председник).
Путем свог Фејсбук профила објавио је огроман број есеја и текстова на верске, националне, културне и опште теме. У припреми је серија књига његових Фејсбук текстова, под радним називом „Фејсбук дневник” и „Фејсбук ноћник”.
Објављене књиге: „Огњени љиљани“, „Косово је срце Србије“, „Политика: Мит, хроника, енциклопедија“, „Београд, град тајни“, „Портрет младог дендија“, „Нови Сад: Од вароши до града“, „Јунаци српског устанка“.
Ожењен је познатом оперском певачицом Жељком Здјелар, са којом има сина Леониду и близанце Стефана и Душана. Из претходних бракова има кћерку Софију, и синове Владислава и Вука.
Ваш животни мото?
-Увек и само :”За крст часни и слободу златну”. Постоје и други, наравно, али је овај изнад свега и никада не престаје да ме изнутра храбри и јача…
Шта сматрате својим највећим успјехом?
-То што се и даље активно борим у непрекинутом духовном рату што се води и онда када наивнији део нашег народа мисли да ”живимо у миру”. И, наравно, моје шесторо деце: пет синова (Владислав, Вук, Леонида, Стефан, Душан) и кћерка (Софија)…
Шта бисте промијенили код себе?
-Недовољно јасно повучену границу између идеала и реалности, стварног и могућег, пустих жеља и оног што се заиста може остварити. Драгоцена је то (за неодустајање од борбе), али и веома опасна особина, како за мене лично, тако и још више за моје саборце, сараднике, савезнике и истомишљенике…
Кад сте били најсрећнији у животу?
-Онда када сам, после свих искушења и духовних експеримената, одједном и коначно спознао лепоту и истину православне вере.
Који таленат бисте вољели да посједујете?
-Волео бих да умем да руководим људима (да их предводим и учим отаџбинском српству) на много бољи начин него што сам то до сада знао, посебно у оном што би се могло звати друштвено-политичко деловање у конкретним, историјски и судбински задатим околностима…
Чега се највише плашите?
-Срамоте и губљења образа. Посебно у времену у коме је све теже одржати дату реч и довршити ма шта са убеђењем и вером започето…
Шта Вас највише изнервира или наљути?
-Људска злоба и неправедни напади на Српску Православну Цркву.
Исток или Запад, и зашто?
-Наравно, Исток, из бар милион (духовних, цивилизацијских, естетских, верских, геополитичких, традицијских, заветних…) разлога.
Због чега се највише кајете?
-Због огромне количине изгубљеног времена наивно раздељеног и узалуд поклоњеног онима који то нису заслуживали…
Чега се најчешће сјетите из дјетињства?
-Свог покојног оца, Илије. Његов ауторитет и непоколебљиво презриви став према свему материјалном и ниском ме и данас воде кроз живот, иако овај узорни припадник неке друге врсте мушкараца и људи (од оних данашњих) већ дуго физички није са мном…
Која историјска личност Вас посебно импресионира?
-Свети Сава, и у његовом младалачком, принчевском, и у оном зрелом, архиепископском, баш као и у посмртном, светитељском виду… И, такође: Филип Вишњић, митрополит Михаило Јовановић, генијални Његош, војвода Живојин Мишић…
Три најљепша природна бисера на планети?
-Света Гора, Синај, Јерусалим. Или, као друга тријада: Плитвичка језера, извор реке Уне, Бока Которска.
Три најзначајније личности из историје?
-Свети Апостол Павле, Свети Кнез Владимир Кијевски и Руски, Свети Симеон Мироточиви…
Омиљени писци и књиге?
-Свети Максим Исповедник, Томас Малори (”Смрт краља Артура”), Вилијам Блејк (његова комлетна, сабрана дела), Жозеф Де Местр (”Санктпетербуршке вечери”, ”О џелату”…), Оскар Вајлд (првенствено његове бајке за одрасле и антологијске изреке, есеји, “De profundis”…), Мирча Елијаде (све што је написао, од књижевних до научних дела, а преко заиста чудесне ”Аутобиографије” и више него драгоцених ”Дневника”), Василиј Розанов (”Опало лишће”), Милош Црњански (”Ламент над Београдом”, ”Лирика Итаке”, ”Роман о Лондону”, ”Живот Светог Саве”, ”Дневник о Чарнојевићу”…); Станислав Краков (”Крила”, ”Кроз буру”, ”Живот човека на Балкану”), Валериј Брјусов (”Огњени анђео”, ”Мермерна глава”…), Максимилијан Волошин (његови бриљантни есеји), Кнут Хамсун (”Пан”, ”По зараслим стазама”…), Јукио Мишима (”Патриотизам”, та најлепша љубавна прича свих времена), Езра Паунд, Волтер Пејтер, Уисманс (”Насупрот”, ”Тамо доле”, ”Катедрала”…), Ђовани Папини (његова младалачка аутобиографија ”Довршен човек”, његове приче и студије), Форд Медокс Форд (”Добар војник”), Александар Шмеман (”За живот света”, ”Дневници”), Данил Андрејев (”Ружа света”), Александар Каломирос (”Огњена река”), Жорж Бернанос (”Разговори Кармелићанки”, ”Под сунцем сатане”, ”Дневник сеоског свештеника”…), Владимир Велмар Јанковић (”Дечак са Уне”, ”Поглед са Калемегдана”…), Григорије Божовић (његове ”вестерн”, комитске приче са југа Србије), Добрица Ћосић (његово ”Време смрти”, прочитано у гимназијским данима, учинило ме је бољим човеком и много бољим Србином), Едгар Алан По (све, свака реч), Тин Ујевић (његове песме у прози, фељтони и есеји), Драгош Калајић (мој духовни учитељ и дугогодишњи саговорник; његово ”Упориште” је почетна тачка мог целоживотног бављења традицијом и мета-идеологијом), те Сташа Винавер, Честертон, Бела Хамваш, Иван Иљин, Тихон Шевкунов… има тога толико да бих могао сатима да се подсећам мени посебно важних књига.
Омиљени филмови?
-Бресонова ”Мушет”, ”Догодило се једне ноћи” Френка Капре, ”Трагачи” Џона Форда, ”Под мостовима” Хелмута Којтнера, ”Карл Мај”, ”Лудвиг” и ”Хитлер, један филм из Немачке” Ханс-Јирген Зиберберга, ”Сенке заборављених предака” Параџанова, ”Рубљов” и ”Носталгија” Тарковског, ”Заветни ковчег” Сокурова, ”Нож у води” и ”Розмарина беба” Поланског, сви филмови Роберта Роселинија (посебно ”Путовање по Италији”), Фелинијев ”Сладак живот”, читав опус Дејвида Линча (посебно ”Права прича”, ”Замак изгубљених душа”, ”Малхоланд Драјв”…),
Омиљени пјевачи (групе) и пјесме?
-”Депеш мод” и енглески ”нови талас” с почетка осамдесетих година (посебно “Golden Brown” тада младих ”Стренглерса”)…, али, можда, ипак, песма ”La Mer” Шарла Тренеа. И ”Коњ” руске групе ”Љубе”.
Када бисте могли да изаберете било коју особу на свијету, кога бисте позвали на вечеру?
-Владимира Путина.
Шта највише цијените код људи?
-Креативност и таленат, уз прстохват части.
Лик из данашњег свијета, кога посебно цијените?
-Философа Владимира Меденицу, сигурно најбољег познаваоца руске боготражитељске мисли на свету (и оригиналног мислиоца).
Најљепша жена на свијету?
-Изабела Роселини из њених најбољих дана.
Омиљени спорт?
-Они које сам тренирао: џудо и фудбал.
Која је Ваша најдража успомена?
-Сећање на сусрет са руским престолонаследником (Владимиром Кириловичем Романовим, у Њујорку) и време када сам био опуномоћени амбасадор ”Доњецке народне републике” у Србији… Такође, моменат када сам (1997) завршио и однео издавачу (београдском ”Студентском културном центру”) своју прву књигу, амбициозну иконографску студију (са преко 500 илустрација) са насловом ”Огњени љиљани”. И кратки, али незаборавни тренуци које сам провео са мојим сином-првенцем, који је (1993) умро као беба од непуна три дана и, затим, сахрањен на монашком гробљу Светоархангелског манастира у Ковиљу (на његовом гробном месту је и данас бели мермерни крст са именом ”Влад Бокан”)…
Гдје бисте вољели да отпутујете?
-У мајчин банијски и очев лички завичај, што је, за сада, немогуће. Лакше бих дошао на Марс, него тамо…
Који је најдрагоцјенији предмет који посједујете?
-Дрвена облица са крстом чудесно уписаним у годове која је преостала из пожара конака Пећке патријаршије (из 1981), коју ми је дала игуманија, мати Февронија, и монашки појас (са дрвеном, резбареном копчом израђеном на Светој Гори) који ми је даровао некадашњи дечански игуман, отац Јустин… И једну и другу ствар сам добио пре тридесетак година, када сам режирао документарне уметничке филмове о српским средњовековним манастирима на Косову и Метохији…
Шта мислите о интернету и друштвеним мрежама?
-Уз многе добре и позитивне ствари, ту постоје и две катастрофалне, уистину дисквалификујуће. Пре свега, духовна лењост и површност коју интернет развија и подржава својом илузијом да је ту, наводно, могуће сазнати све што нас занима и што је стварно важно (а, уствари, не можемо). И то што друштвене мреже уништавају реални живот, кога нам као ”замењују” разним виртуелним фатаморганама, искушењима и мамцима – а посебно што се овде вештачки изједначавају (кроз неку врсту безумне, хипер-”демократичности”) најпаметнији и најглупљи, племенити и уличарски, романтични и бездушни, херојски и кукавички, боготражитељски и цинични, добронамерни и ђавоимани карактери. И свако може да нажврља шта год му падне на памет и тако баци клип у точкове смисла (а, посебно, мукотрпног и преданог рада на истраживању ма чега стварно важног и недовољно познатог)…
Шта за Вас подразумијева савршен дан?
-Одлазак у цркву на литургију, игра са својом децом, шетња природом, читање омиљене књиге, писање на необавезну и мени привлачну тему, а, пре свега, духовни мир и спокој.
Ваш хоби?
-Скупљање (и читање) књига. Не знам да ли се то може сматрати хобијем, али би то било једино што се, у мом случају, може изузети из свакодневних, дословно двадесетчетворосатних (породичних, родитељских и пословних, радних) обавеза.
Која је ваша највећа екстраваганција?
-Повратак из Америке у време када су тамо почела да ми се отварају врата такозваног успеха и, одмах потом, облачење српске добровољачке униформе и одлазак на ратиште (са ранцем пуним књига и срцем пуним љубави за Отаџбину)…
