Веома смо склони да тражимо од Бога јасно и сажето објашњење за све што не разумемо, заборављајући на то колико смо плитак суд. То да хоћемо све да знамо и разумемо, чулно и рационално пипнемо својим прстом и разумом, то је страшна прелест и кобно душевно и духовно стање, узрок многих људских страдања
У Аушвицу је група затвореника, у време Другог светског рата, судила Богу због ”допуштења зла”. И осудила Га, ”да је крив” и да је ”недопустиво погрешио што је допустио такво неправедно страдање и геноцид” (ово наводи Ђерђ Конрад, ауторитативна фигура интелектуалне културе наше епохе, у интервјуу из 2003. године).
Нису разумевали разлику између ”благовољења” (оног што Бог ”воли да се деси”) и ”допуштења” (оног што Бог ”не воли, али допушта да се деси”).
Покајање разбојника на крсту је ”по благовољењу Божијем” (јер Бог жели да се сви спасу, кајући се свим срцем, душом и умом), а издаја апостола Јуде је ”по Његовом допуштењу” (лишено Божијег одобравања).
То нам најбоље објашњава Свети Јован Дамаскин, у свом ”Тачном изложењу православне вере”.
И то је камен темељац сваког ваљаног расуђивања по овим питањима. Расуђивања, а не осуђивања…
Овом пресудом (својом судбином саблажњених логораша), они су тиме само осудили себе (и све сличне себи), на духовну смрт.
Али, и нама дали важну тему за размишљање…
А реч је о нечему веома важном за наше разумевање вере и схватању Бога. Јер смо веома склони да тражимо од Бога јасно и сажето објашњење за све што не разумемо, заборављајући на то колико смо плитак суд.
Као када би тражили од некога да нам одмах, у тренутку (и без икаквих помагала) израчуна неку компликовану математичку операцију (рецимо: 8.736.555 x 6.477.328) или да нам у једној реченици у потпуности и разумљиво свакоме објасни теорију диференцијалног и интегралног рачуна, што је, све, неупоредиво лакше од могућности поимања дубине и пунине Божје Промисли!
Али, ми тврдоглаво настављамо да захтевамо да нам се објасне све нама нејасне ствари, да нам се положи рачун и ”оправда Бог”.
Као када је несрећни Васо Пелагић дао ултиматум Богу да му се јасно објави у неком кратком временском року – или ће престати да верује (као да је уопште веровао), да би се све завршило помрачењем Пелагићевог ума и тешким душевним обољењем (не заборавимо како је он, као бивши архимандрит и управник бањалучке православне Богословије – рашчињен због таквих и још много горих ствари и поступака).
А сличних примера је безброј, и у величанственим и у баналним оквирима: и у светској литератури и у нашој свакодневици.
Уместо поверења према Створитељу и јачању молитве (у тренуцима несхватања онога што никако не успевамо да разумемо), ми поступамо управо супротно и љутимо се на све осим на себе и нашу смртну, ”само људску” неспособност разумевања.
То да хоћемо све да знамо и разумемо, чулно и рационално пипнемо својим прстом и разумом, то је страшна прелест и кобно душевно и духовно стање, узрок многих људских страдања.
И уместо да се непотребно и узалудно мучимо претешким питањима које не можемо растумачити на начин какав би желели (као рецепт за неко јело, болест или поправку неког механичког квара), боље је да престанемо да сами себе распињемо преамбициозним захтевима и да пређемо на хришћански начин размишљања: поуздање у Премудрост и Љубав Свемоћног Промислитеља.
Ако тако урадимо, неће нас болети кад не разумемо неко страдање невиних (патићемо и туговаћемо, али не због тога што не разумемо).
Као што у лету авионом не трчимо у пилотску кабину да проверимо ”шта то ради пилот”, нити тражимо да нам, сваки час, објашњава зашто повлачи коју команду. И јасно нам је да ту ништа и не можемо да схватимо (чак ни оне за пилоте најједноставније ствари ), пошто, за почетак, нисмо завршили пилотску школу ни Ваздухопловну академију.
А Бог није мањи стручњак – у области Промисли – од пилота за вожњу авиона. Он је Пилот који управља Универзумом и држи га у својој руци (Сведржитељ је), веровали или не!
Кад схватимо да многе ствари не могу да се саопште неприпремљенима (уосталом, као и у науци и свим стручним и комплексним областима), разумећемо зашто неке ствари из сфере ”односа човека са Богом” умеју да схвате само они који су се читавог живота припремали за то.
Наравно, ако имамо у себи макар трунку живе вере – јер без тога никако нећемо успети да ма шта иоле важно схватимо у исконском духовном поретку ствари.
Тако је, пре свега, са разумевањем Божијег допуштења злочина и страдања у свету. И са многим другим стварима које можемо да појмимо само ”умом срца” (и уз одговарајућу духовну припрему и безусловно поверење у Господа).
Само тако и никако другачије.
Драгослав Бокан
