Пише: Драгослав Бокан
Не постоји ружнија и неподобнија реч у српском језику од речи ”поп”. У њој као да је уграђено све оно вековно неповерење недовршеног и погрешно схваћеног (не увек сасвим прихваћеног) хришћанства у нашем народу, као и страшног хајдучко-анархоидног елемента који не трпи опцију да треба неком (а поготово у мантији) да љуби руку.
Уз реч ”поп” се користи и један специфичан, бахати тон – као у обраћању са стоком – када се узвикне (врисне) оно исмевајуће: ”Попеее!” Све то уз обавезни, блескасто-злобњикави кез (гримасу лица што треба да глуми осмех), којим је, најчешће, гарниран овакав дрипачки узвик.
Читав овај ритуал погрдног обраћања нашим свештеницима је дошао до свог перверзног врхунца током комунистичке диктатуре (којом се допуштено најгорима да, прво, убијају и муче, затим, хапсе, а, на крају – злобно исмевају много боље и заслужније од себе).
Тада се развила чувена прича о ”поповима-лоповима”, са све оном лажном анегдотом како је, наводно, ”неки православни поп”, једном, рекао, све се облизујући језиком (наравно, у време поста, да би све добило посебно комичан и гадан облик), како ”ГРЕХ НЕ УЛАЗИ У УСТА, ВЕЋ ИЗЛАЗИ ИЗ ЊИХ”.
Рушили смо, немилордно, сопствене манастире, бацали у ватру иконе и старе црквене књиге, разбијали звона, гребали и гулили фреске, узимали цигле од срушених храмова да бисмо их уграђивали у свињце, штале и своју будућу (неизбежну и заслужену) личну, породичну и националну несрећу.
Српски ”поп” је тако постао нека врста овдашњег Распућина, карикатурална комбинација дембеланског Сремчевог двојца (попа Ћире и попа Спире) са мрачним језуитским свештеницима и инквизиторима са црним кукуљицама: нешто нељудско, неморално и до сржи покварено. Нешто што треба што пре и што комплетније убити, уништити, сатрти са земљом, разобличити, демаскирати, згазити и заувек сахранити из народног сећања.
И макар, за почетак, немојте никада користити овај подли и одвратни израз ”поп”, бар до оног часа кад се будемо (коначно, духовно преображени) уздигли изнад отворено антихришћанског духа времена у коме се, већ најмање цео један век, давимо и копрцамо – самосажаљиви, вечно незадовољни, обескорењени, расрбљени и обезбожени.